„Па донеси црвенику вино.
„Кад се ладна напијемо, вина,
„О свачем ће Јуже бесједити,
„Како који добар јунак јесте,
„Изнијеће књиге старославне,
„Да казује пошљедње вријеме;
„Ти кад чујеш, вјерна слуго Лазо
„А ти трчи на танану кулу,
„Те донеси ону чашу златну,
„Штоно сам је скоро куповао
"У бијелу Варадину граду
„Од ђевојке младе кујунџијнке,
„За њу дао товар и по блага;
Наслужи је црвенијем вином,
„Поклони је стару Југ-Богдану,
„Таде ће се Богдан замислити,
Чим ће тебе, Лазо, даривати,
„Тећу њему онда поменути
За Милицу ћерцу мљезиницу."
Прође петак и прође субота;
Рано дође свијетла неђеља,
Царе пође у лов у планину,
И позваше стара Југ-Богдана,
С Југом пође девет Југовића,
Отидоше у лов у планину.
Лов ловише по гори зеленој,
Ни добише, ни шта изгубише,
Но се своме повратише двору,
Преда њих је ишетао Лазо; а
Царе свраћа Југа на вечеру,
Лазо свраћа девет Југовића
Кад сједоше за столове златне:
Уврх совре силан цар Стјепане,
A
до њега стари Југ Богдане,
А до Југа девет Југовића,
Њима служи вјеран слуга Лазо;
Он навали шећер и ракију,
Па донесе црвенику вино.
Кад се ладна напојище вина,
О свачему сташе бесједити,
Како који добар јунак јесте;
Југ извади књиге старославне,
Те казује пошљедње вријеме:
„Видите ли, моја браћо красна!
„Видите ли, како књига каже:
„Настануће пошљедње вријеме,
„Нестануће овце и вшенице
„И у пољу челе и цвијета;
„Кум ће кума по суду ћерати,
„А брат брата звати по мегдану.
Кад то зачу вјеран слуга Лазо,
Он отрча на танану кулу,
Те донесе ону чашу златну,
Наслужи је црвенијем вином,
Поклони је стару Југ-Богдану,
Богдан прими златну купу вина,
Купу прими, а пити је не ће,
Мисли Богдан, шта је и како је,
Чиме ли ће
Југу вели девет Југовића:
О наш бабо, стари Југ-Богдане!
„Што не пијеш златну купу вина,
„Штоно ти је поклонио Лазо ?"
Вели њима стари Југ Богдане:
„Бецо моја, девет Југовића!
Ја ћу ласно пити купу вина,
Него мислим, моја ђецо драга,..
Чиме ћу ја даривати Лаза "
Југу вели девет Југовића:
„Ласно ћеш га даривати, бабо:
„У нас доста коња и сокола,
Има Лазо коња и сокола,
„Лазо има пера и калпака;
„Лазо тога не ће ни једнога,
„Лазо хоће Милицу ђевојку,
Баш Милицу милу мљезиницу,
„Милу сеју девет Југовића."
Кад зачуше девет Југовића,
Поскочише на ноге лагане,
Потегоше маче коврдине,
Да погубе цара у столици.
Моли им се стари Југ Богдане:
„Нете, 24) синци, ако Бога знате!
„Ако данас цара погубите,
„На вама ће останути клетва;
„Док извадим књиге старославне,
„Да ја гледам, синци, у књигама,
"Јел Милица Лазу суђеница."
Књиге учи стари Југ Богдане
Књиге учи, грозне сузе рони : Нете, синци, ако Бога знате! „Милица је Лазу суђеница,
„На њему ће останути царство, Са њоме ће наровати Лазо
„У Крушевцу код воде Мораве."
Кад то зачу силан цар Стјепане,
Он се маши руком у џепове,
Те извади хиљаду дуката,
И извади од злата јабуку,
У јабуци три камена драга,
Обиљежје Милици ђевојци.
Смри Душанова.
(комади од пјесме).
Побоље се Српски цар Стјепане
У Призрену мјесту питомоме,
Побоље се, умријети хоће.
Кад то виђе царица Роксанда,
Пером пише, како мушка страна,
Она пише три, четири књиге,
Пошиље их на четири стране
По свој њиној редом царевини,
Сву господу по реду позива:
„Чујете ли, сва наша господо!
„Тешко болан Српски цар Стјепане,
„Болан јесте, умријети хоће;
„Но хајдете у Призрена града,
„Не би л цара у животу нашли,
„Да чујете, шта ће наручити,
И на ком' ће царство оставити.
Кад се таке књиге растурише,
Сва господа редом разумјела,
Хитро иду, како који може,
Сви одоше у Призрена града
Код силнога Српског цар-Стјепана,
Затекоше цара у животу;
Код њега се сва господа саста,
И ту дође Вукашине краље,
Диже цара са свил'на душека,
Прислони га у наручје свилно,
Па над њиме грозне сузе рони.
Погледује. Српски цар Стјепане,
Погледује сву редом господу,
Погледује, паке проговара:
„Мили куме, Вукашине краље!
Аманет ти моја царевина!
И аманет сви моји градови! „И аманет`све моје војводе „По свој мојој редом царевини! И аманет мој нејак Урошу „У кол'јевци од четръест дана! „Царуј, куме, за седам година, „Осме подај мојему Урошу." Ал' говори Вукашине краље: „Мили куме, Српски цар-Стјепане! „Није за ме твоја царевина, „Ја не могу, куме, царовати; „Јер ја имам сина самовољна,
Сина мога, Краљевића Марка,
|