„Кудгођ иде, никога не пита,
„Бегођ сједне, свуђе пије вино,
„А све ради кавгу да огради."
Рече њему Српски цар Стјепане: 5
„Мили куме, Вукашине краље!
„Кад ја заптих све моје војводе
„По свој мојој редом царевини,
А ти не мо'ш, кога си родио ? гр.
„Но аманет моја царевина!
„И аманет сви моји градови!
„И аманет све моје војводе
„По свој мојој редом царевини!
Аманет ти нејаки Урошу
„У колјевци од четръест дана!
„Царуј, куме, за седам година,
Осме подај мојему Урошу.".
То говори Српски цар Стјепане
То говори, а с душом се бори;
То изусти, лаку душу пусти.
Он царова шеснаест година;
Колико је зулум поставио,
Што ношаше раја сиротиња,
Што ношаше од свиле хаљине,
Тад обуче сукнене хаљине.
Млади Урош соја господскога
Довати се снаге и памети,
Па дозива стару своју мајку :
„Мати моја, царице Роксанда!
„Дај ми, мајко, комад љеба бабов."
Стара њему мајка говорила:
„Чујеш ли ме, мој млади Урошу!
„Има љеба, но је у другога, 6.
„Баш у кума Вукашина краља:
„Каде ти је бабо починуо,
„На самрти царство наручио
„Баш на кума Вукашина краља,
„Да царује за седам година,
Осме тебе да предаде царство;
Он царује шеснаест година."
Урош и Мрљавчевићи.
Састала се четири табора
На убаву на пољу Косову
Код бијеле Самодреже 25) цркве:
Једно табор Вукашина краља,
Друго табор деспота Угљеше
Треће табор војеводе Гојка,
А четврто царевић-Уроша;
Цареви се отимљу о царство,
25) Једни пјевају код Грачанице.
Међу се се хоће да поморе,
Злаћенима да пободу ножи,
А не знаду, на коме је царство.
Краљ Вукашин вели: „На мене је;"
Деспот Угљеш: „Није, нег” на мене;"
Војвод' Гојко: „Није, негʼ на мене;"
Ћути нејак царевић Урошу,
Ћути дјете, ништа не бесједи,
Јер не смије од три братијенца,
Братијенца, три Мрњавчевића.
Пише књигу Вукашине краљу,
Пише књигу, и шиље чауша
До Призрена града бијелога
До онога протопоп-Недељка,
Нека дође на Косово равно,
Да он каже, на коме је царство;
Он је свјетла цара причестио,
Причестио и исповједио,
У њега су књиге староставне.
Пише књигу деспоте Угљеша,
Пише књигу, и шиље чауша
До Призрена града бијелога,
До онога протопоп - Недељка;
Трећу пише војевода Гојко,
И он шиље огњена чауша;
А четврту царевић Урошу,
Пише књигу и шиље чауша.
Сва четири ситне књиге пишу
И пошиљу огњене чауше
Све потајно један од другога.
Састаше се четири чауша
У Призрену граду бијеломе
Код дворова протопоп-Недељка,
Али прота дома не бијаше,
Но у цркви бјеше на јутрењи,
На јутрењи и на летурђији.
Кол'ко с силни огњени чауши,
Колико су силни од силнијех,
Те не кћеше коње одјахати,
Ho у цркву коње нагонише,
Потегоше плетене канџије,
Ударају протопоп-Недељка :
„Брже хајде, протопоп-Недељко,
„Брже хајде на Косово равно,
„Да ти кажеш, на коме је царство;
Ти си свјетлог цара причестио,
„Причестио и исповједио,
„У тебе су књиге староставне ;
"Ја л' ћеш сада изгубити главу.
Сузе рони протопоп Недељко,
Сузе рони, па њима говори:
„Одбијте се, силни од силнијех,
.„ Док у цркви закон савршимо,
Знати ће се, на коме је царство." Тако су се они узмакнули. А кад закон Божји савршице, Изљегоше пред бијелу цркву, Тад' говори протопоп Недељко: „Бецо моја, четири чауша! „Ја сам свјетла цара причестио, „Причестио и исповједио,
"Ал' га нисам питао за царство,
„Већ за грије, што је сагрјешио;
„Но идите у Прилипа града
"До дворова Краљевића Марка,
А до Марка, до мојега ђака,
Код мене је књигу научио,
„Код цара је Марко писар био,
„У њега су књиге староставне,
„И он знаде, на коме је царство;
Ви зовите на Косово Марка,
"Хоће Марко право казивати,
„Јер се Марко не боји никога,
„Разма једног Бога истинога."
Отидоше четири чауша,
Отидоше ка Прилицу граду,
Бјелу двору Краљевића Марка.
Кад су били пред бијеле дворе,
Ударише звекиром на врата,
То зачула Јевросима мајка,
Па дозива свога сина Марка:
, Сине Марко, моје чедо драго!
Тко удара звекиром на врата?
,,Баш ка' да су бабови чауши."
Уста Марко, те отвори врата,
Чауши се поклонише Марку:
„Божја тʼ помоћ, господару Марко!” 95 А Марко их омилова руком: „Добро дошли, моја ђецо драга! „Јесу л' здраво Србљи витезови, „И честити цареви и краљи Чауши се смјерно поклонише: „Господару, Краљевићу Марко!
|