„Све је здраво, али није мирно:
„Господа се тешко завадила
„На Косову пољу широкоме
„Код бијеле Самодреже цркве,
„И они се отимљу о царство,
„Међу се се хоће да поморе,
„Злаћенима да пободу ножи,
А не знаду, на коме је царство;
„Тебе зову на Косово равно,

„Да им кажеш, на коме је царство."

Оде Марко у господске дворе,
Пак дозива Јевросиму мајку:
„Јевросима, моја мила мајко!
„Господа се јесу завадила
„На Косову пољу широкоме
„Код бијеле Самодреже цркве,
„И они се отимљу о царство,
Међу се се хоће да поморе,
„Злаћенима да пободу ножи,

,,

99

,,А не знаду, на коме је царство;

„Мене зову на поље Косово,

„Да им кажем, на коме је царство."

Кол'ко Марко тежио на правду,

Тол'ко моли Јевросима мајка:
„Марко сине једини у мајке!
„Не била ти моја рана клета,
„Немој, сине, говорити криво
„Ни по бабу, ни по стричевима,
„Већ по правди Бога истинога;
„Немој, сине, изгубити душе;
„Боље ти је изгубити главу,

105

110

115

120

125

130

9,

Него своју огр’јешити душу."
Узе Марко књиге староставне,
Па опреми себе и Шарина,
Шарину се на рамена баци,
Отидоше у Косово равно.
Кад су били краљеву шатору,
Рече таде Вукашине краље:

9:

99

Благо мене до Бога милога!
Ето мене мога сина Марка,

"Он ће казат', на мене је царство,

„Од оца ће останути сину.
Марко слуша, ништа не говори,
На шатора не окреће главу.
Кад га виђе Угљеша војвода,
Тад Угљеша ријеч говорио:

99

99

Благо мене! ето ми синовца,

135

140

145

Он ће казат, на мене је царство; „Кажи, Марко, на мене је царство, 150

Оба ћемо братски царовати."

Шути Марко, ништа не бесједи,

На шатора не окреће главу.
Кад га виђе војевода Гојко,
Таде Гојко ријеч говорио:

9,

99

Благо мене! ето ми синовца,

Он ће казат, на мене је царство;

„Кад је Марко још нејачак био,

„Ја сам Марка врло миловао, "У свилена њедра увијао,

99

Кано красну од злата јабуку; „Куд сам гође на коњу ходио,

„Све сам Марка са собом водио;

155

160

„Кажи, Марко, на мене је царство,
„Ти ђеш, Марко, први царовати,
„А ја ћу ти бити до кољена.”
Шути Марко, ништа не говори,
На шатора не окреће главу,
Право оде бијелу шатору,
Ка шатору нејака Уроша,
Догна Шарца цару. до шатора,
Онђе Марко Шарца одсједнуо.
Кад га виђе нејаки Урошу,
Лако скочи са свил'на душека,
Лако скочи, паке проговори :
Благо мене! ето мога кума,

„Ето кума, Краљевића Марка,

"Он ће казат на коме је царство." Руке шире, у грла се грле,

У бијело цјеливају лице,

За јуначко питају се здравље,
Па сједоше на свил'на душека.
Тако мало време постајало,
Данак прође, тавна ноћца дође;
Кад у јутру јутро освануло,
И пред црквом звона ударише,
Сва господа дошла на јутрење,
У цркви су службу савршили,
Изљегоше из бијеле цркве,
У столове пред цркву сједнули,
Шећер ију, а ракију пију,
Марко узе књиге староставне,
Књиге гледа, а говори Марко:
„А мој бабо, Вукашине краљу!

165

170

175

180

185

190

99

195

„Мало л' ти је твоје краљевине? „Мало л' ти је? Остала ти пуста! „Већ со туђе отимате царство. „А ти стриче, деспоте Угљеша! „Мало л' ти је деспотства твојега? „Мало л ти је? Остало ти пусто! 200 „Већ со туђе отимате царство. „А ти стриче, војевода Гојко! Мало л' ти је војводства твојега ? „Мало л' ти је? Остало ти пусто! "Већ с' о туђе отимате царство. „Видите ли, Бог вас не видио! „Књига каже, на Урошу царство, „Од оца је остануло сину,

„Бетету је од кољена царство.
„Њему царство царе наручио

„На самрти, кад је починуо."
Кад то зачу Вукашине краљу,
Скочи краљу од земље на ноге,
Па потрже злаћена ханџара,
Да убоде свога сина Марка,
Бјежи Марко испред родитеља,
Јер се њему, брате, не пристоји
Са својим се бити родитељем,
Бјежи Марко око б'јеле цркве,
Око б'јеле цркве Самодреже,
Бјежи Марко, а ћера га краљу,
Док су трипут коло саставили
Око б'јеле Самодреже цркве,
Тотово га бјеше сустигао,
Ал' из цркве нешто проговара:

205

210

215

220

225

„Бјеж у цркву, Краљевићу Марко!
Видиш, ђе ћеш данас погинути,
„Погинути од свог родитеља,

„А за правду Бога истинога."
Црквена се отворише врата,
Марко бјежи у бијелу цркву,
За њиме се врата затворила.
Краљ допаде на црквена врата,
По диреку удари ханџаром,
Из дирека крвца покапала,
Тад се краље био покајао,
Те је ријеч био говорио:

99

99

Леле мене до Бога једнога! Бе погубих свога сина Марка." Ал' из цркве нешто проговара: „А чујеш ли? Вукашине краље! „Ти нијеси посјекао Марка, „Већ посјече Божјега анђела." На Марка је врло жао краљу, Те га љуто куне и проклиње: „Сине Марко, да те Бог убије! „Ти немао гроба ни порода!

99

99

И да би ти душа не испала,

„Док Турскога цара не дворио!” Краљ га куне, цар га благосиља:

99

Куме Марко, Бог ти помогао ! „Твоје лице свјетло на дивану ! „Твоја сабља сјекла на мејдану! „Нада те се не нашло јунака!

,,

Име ти се свуда спомињало,

230

235

240

245

250

255