У хиљаду жутијех дуката.
Узе Милош перна буздована
И засука бијеле рукаве,
Пак се моли Богу истиноме:
„Прости, Боже и бијела цркво
„Да се једном бацим преко тебе:
,Не ћу на те, него преко тебе.”
Пак потеже перним буздованом,
Буздован се замче у облаке:
Једни веле: „Јесте претурио,"
Други веле: „Није претурио,”
Трећи веле: „Јесте, те високо.
Кад се врати перни буздоване
Изнад б'јеле цркве из облака,
Он удари у банове дворе,
Те полупа срчали чардаке,
И ту уби два банова сина
И
четири морска џенерала
И дванаест великих властела.
Кад то виђе господа Латинска,
Уватише војводу Милоша,
Бацише га на дно у тамницу.
Често Милош кроз прозор погледа,
Не би л' мог'о кога угледати;
Ал' угледа Косту Циганина,
Па га поче Богом братимити:
Богом брате, Коста Циганине!
Ево тебе три дуката жута,
„Донеси ми један лист хартије,
„Лист хартије књиге без јазије."
То је Коста за Бога примио,
Донесе му један лист хартије,
Лист хартије књиге без јазије,
Милош сједе ситну књигу писат
Своме тасту Српском кнез-Лазару,
Не пише је, чим се књиге пишу,
Већ је пише крви од образа;
Све му каза што је и како је.
Кад Лазару ситна књига дође,
И он виђе, што му књига каже,
Ону гледа, другу ситну пише,
Те је шаље господи Латинској,
У књизи им овако бесједи:
„Чујете ли, господо Латинска!
„Пустите ми мог зета Милоша,
„Подајте му од земље хараче,
„И опкладе хиљаду дуката;
"Ако ли га одмах не пустите,
Вјера моја тако ми помогла!
"Дић ћу на вас Србље и Маџаре,
Сву ћу вашу земљу похарати,
„Похарати, огњем попалити."
Кад Латини књигу проучише,
Брже-боље пустише Милоша,
Дадоше му од земље хараче,
И опкладе хиљаду дуката 30).
30) у Котору се приповиједа, да се то ондје догодило, и још се показује једна кућа, за коју се говори, да је на ономе мјесту, гдје су били банови двори.
Појездише до два побратима
Преко красна Мироча планине,
Та једно је Краљевићу Марко,
А друго је војвода Милошу,
Напоредо језде добре коње,
Напоредо носе копља бојна,
Један другом бело лице љуби,
Од милоште до два побратима ;
Паке Марко на Шарцу задрема,
Пак беседи побратиму своме:
„А мој брате, војвода Милошу!
„Тешко ме је санак обрвао,
„Певај, брате, те ме разговарај."
Ал беседи војвода Милошу:
„А мој брате, Краљевићу Марко!
„Ја би тебе, брате, попевао,
Ал сам синоћ млого пиО ВИНО
„У планини с вилом Равијојлом,
„Пак је мене запретила вила,
„Ако мене чује да попевам,
Оће мене, она устрелити
„И у грло и у срце живо."
Ал' беседи Краљевићу Марко:
Певај, брате, ти се не бој виле „Док је мене Краљевића Марка
И мојега видовита Шарца
„И мојега шестопера златна.”
Онда Милош поче да попева,
А красну је песму започео
Од сви наши бољи и старији,
Како ј који држ’о краљевину
По честитој по Маћедонији,
Како себе има задужбину;
А Марку је песма омилила,
Наслони се седлу на облучје,
Марко спава, Милош попијева;
Зачула га вила Равијојла,
Па Милошу поче да отпева,
Милош пева, вила му отпева,
Лепше грло у Милоша царско,
Јесте лепше него је у виле 31);
Расрди се вила Равијојла,
Пак одскочи у Мироч планину,
Запе лука и две беле стреле,
Једна удри у грло Милоша,
Друга удри у срце јуначко.
Рече Милош: „Јао моја Мајко!
„Јао Марко, Богом побратиме!
„Јао брате, вила ме устрели !
"А нисам ли тебе беседио,
„Да не певам кроз Мироч планину
А Марко се трже иза санка,
Па одскочи с коња шаренога,
Добро Шарцу колане потеже,
31) Ваља да су се и прије натпијевали, па му вила за то забранила пјевати, што је у њега љепше грло него
Шарца коња и грли и љуби:
„Јао Шаро, моје десно крило!
„Достигни ми вилу Равијојлу,
„Чистим ћу те сребром потковати,
Чистим сребром и жеженим златом;
„Покрићу те свилом до колена,
„Од колена ките до копита;
"Гриву ћу ти измешати златом,
"А поткитит ситнијем бисером;
"Ако ли ми не достигнеш виле,
Оба ћу ти ока извадити,
„Све четири ноге подломити,
„Па ћу т’овде тако оставити,
Те се туци од јеле до јеле,
„К'о ја Марко без мог побратима."
Довати се Шарцу на рамена,
Пак потрча кроз Мироч планину.
Вила лети по връу планине,
Шарац језди по среди планине,
Ни где виле чути ни видети.
Кад је Шарац сагледао вилу,
По с три копља у висину скаче,
По с четири добре у напредак,
Брзо Шарац достигао вилу;
Кад се вила виде на невољи,
Прну јадна небу под облаке,
Потеже се буздованом Марко
Пустимице добро нештедице,
Белу вилу међ плећи удари,
Обори је на земљицу чарну,
Пак је стаде бити буздованом:
|