„Води мене заовиној цркви,
„Не би ли ме црква опростила."
Кад то чуо Павле господару,
Поведе је заовиној цркви;
Кад су били близу б'јеле цркве,
Ал' из цркве нешто проговара:
„Не ид амо, млада Павловице:
„Црква тебе опростити не ћe."
Кад то зачу млада Павловица,
Она моли свога господара:
„Ој Бога ти, Павле господару!
„Не води ме двору бијеломе,
Већ ме свежи коњма за репове,
Па ме одби низ поље широко,
Нек ме живу коњи растргају."
То је Павле љубу послушао:
Привеза је коњма за репове,
Па је одби низ поље широко.
Ђе је од ње капља крви пала,
Онђе расте трње и коприве;
Бе је она сама собом пала,
Језеро се онђе провалило,
По језеру вранац коњиц плива,
А за њиме злаћена колевка,
На колевци соко тица сива,
У колевци оно мушко чедо,
Под грлом му рука материна,
А у руци теткини ножеви.
Двије су се куме подигнуле,
Двије куме, у једнога кума,
У онога Грчића Манојла;
Једно јесте танана Гркиња,
А друго је бијела Влахиња.
У Влахиње чедо мушко било,
У Гркиње није, но ђевојка,
И дођоше куму на дворове,
Те крстише двоје ђеце лудо.
А кад сјутра зора долазила,
Но да рече танана Гркиња:
„Мио куме, Грчићу Манојле!
„Промијени ову ђецу луду:
„Дај ти мене чедо Влахињино, „А Влахињи да дамо ђевојку,
„И дајем ти Божу вјеру тврду,
„Дваш ћу ти га измјерит са златом."
Превари се, Бог да га убије!
Па размјени двоје ђеце лудо.
Ондолен се куме подигнуле,
Кад Влахиња планинама била,
Нешто јој се чедо усциктало;
Мајка му се бјеше препанула,
Па почину насред друма пута,
Те развила оно чедо лудо;
Али није мушко, но ђевојка!
Шњом удари о камену станцу,
Ста ју цика, како змије љуте,
Па отиде натраг кукајући.
Када куму на дворове дође,
Куму своме ријеч говорила:
„А за Бога, мој куме Манојле!
„Што продаде кума за цекине?
Платио га светоме Јовану!"
А он јој се криво кунијаше:
А нијесам, моја мила кумо,
(А дијете држи на кољену)
„Та не ијо од овога месо!"
Таде млада на дворове пође
И бешику празну понијела.
А Манојло коња узјахао,
И Гркињи на дворове пође,
Те му млада чедо наплатила.
Па ондолен отиде Манојло;
Кад је био друму у планину,
На пут срете једно јагње црно,
Па упали жестоку стријелу,
Те погоди оно јагње црно,
Па г испече друму у планину,
Испече га, па обједовао,
Једно плеће у зобницу бача,
Па отиде на своје дворове.
Алга срете вјереница љуба,
Она бјеше сузна и крвава,
Но ју пита Грчићу Манојло:
Што је тебе, моја вјерна љубо?"
што је, по истини каза: „Искочи ми из руку дијете,
„Проврже се црнијем јагњетом,
"И утече мене уз планину."
Манојло се таде сјетоваше:
„Ја сам, љубо, јагње дочекао,
Убио га, па га испекао,
„И од њега, љубо, обједова,
"И плеће сам меса оставио;
„Врзи руку у зобницу вранцу!"
Она бачи у зобницу руку,
Оно плеће меса дофатила,
Ал' је оно од ђетета рука!
Тадер му је љуба говорила :
„А Манојле, траг ти погинуо!
Ти не био продавати кума.”
Богу фала, јер ј' овако било!
Заручница Лаза Радановића.
Кад се жени Радановић Лазо,
Он испроси лепоту девојку,
И сакупи иљаду сватова,
Оде право двору девојачком;
Далеко и мајка угледала,
Угледала, па је беседила:
„Сад ћу стати на двор на капију,
„Да ја гледам кићене сватове.”
Кад су свати близу двора били,
Беседила девојачка мајка:
„Иду, ћерко, кићени сватови,
У чије ће дворе улазити?
„Чија ће и мајка дочекати?
Чија л’ браћа коње приватити? „Чиј" ли баба вином послужити? Чија л' сеја даром даривати ?" Кад девојка речи разабрала, Беседила својој старој мајки; „Ој старице, мила мајко моја! „То је, мајко, Радановић Лазо, И то су му кићени сватови,
право ће нашем белом двору; Веће слажи моје беле даре:
Ти ћеш, мајко, свате дочекати, „Моја браћа коње приватити, „Моја сеја даром даривати, Мили бабо вином напојити.”
Док су свати у двор улазили,
Завади се мајка и девојка,
Не о граде, ни о винограде,
Већ о једну танану кошуљу:
Мајка оће да остави сину,
А девојка своме ђувегији;
Тад се мајка на њу наљутила,
Па је стала двору на капију,
На студен се камен наслонила,
На камену грозне сузе лије,
Њу ми пита Радановић Лазо:
„Ој Бога ти, мила мајко моја!
Која ти је голема невоља,
Те ти ниси свате дочекала,
Већ си стала двору на капију,
„На студен се камен наслонила,
|