Преврће је с десне на лијеву, Пак је бије шестопером златним: „За што, вило, да те Бог убије! „За шт, устрели побратима мога? „Дај ти биље ономе јунаку, „Јер се не ћеш наносити главе." Ста га вила Богом братимити : „Богом брате, Краљевићу Марко! Вишњим Богом и светим Јованом! 95 „Дај ме пуштај у планину живу, „Да наберем по Мирочу биља, „Да загасим ране на јунаку.” Ал' је Марко милостив на Бога, А жалостив на срцу јуначком, Пусти вилу у планину живу, Биље бере по Мирочу вила, Биље бере, често се одзива:
„Сад ћу доћи, Богом побратиме!" Набра вила по Мирочу биља,
И загаси ране на јунаку :
Лепше грло у Милоша царско,
Јесте лепше него што је било,
А здравије срце у јунаку,
Баш здравије него што је било.
Оде вила у Мироч планину,
Оде Марко с побратимом својим,
Отидоше Поречкој крајини,
И Тимок су воду пребродили
На Брегову селу великоме,
Па одоше крајини Видинској;
Али вила међ' вилама каже:
"О чујете, виле другарице?
„Не стрељајте по гори јунака
„Док је гласа Краљевића Марка
И његова видовита Шарца
И његова шестопера златна;
„Што сам јадна од њег претрпила !
„И једва сам и жива остала.”
Марко Краљевић н Љушица
Богдан.
Пораниле три Српске војводе
Од Косова уз кршно приморје:
Једно бјеше од Прилипа Марко,
Друго бјеше Реља од Пазара,
Треће бјеше Милош од Поцерја;
Ударише покрај винограда,
Винограда Љутице Богдана.
Игра коња Реља од Пазара,
Нагони га преко винограда,
Па он ломи грозна винограда;
Вели њему од Прилипа Марко:
„Прођ’се, Реља, грозна винограда;
„Да ти знадеш, чиј су виногради,
"Далеко би коња обгонио:
„Виноград је Љутице Богдана.
„Ја сам једном овуда прошао
,И ломио грозна винограда,
„Припази ме Љутица Богдане
„На кобили танкој бедевији;
„Ја не смједох шчекати Богдана,
„Већ побјегох уз кршно приморје;
„Поћера, ме Љутица Богдане
„На његовој танкој бедевији:
„Да ми не би Шарца од мејдана,
„Доиста ме уватити шћаше;
„Већ ми Шарац стаде одмицати,
„А кобила поче остајати;
„Кад то виђе. Љутица Богдане,
„Пушћа за мном уз кршно приморје, 30 Довати ме по свилену пасу, „Побратиме, сапом од топуза, „Шћера мене за уши Шарину, „Једва му се у седло повратих „И утекох уз кршно приморје. „Има од тад седам годиница, „Већ овуда нијесам прошао.” Истом они у бесједи бјеху, Док се прамен запођеде таме Винограду уз равно приморје; Погледаше три Српске војводе, Ал' ето ти Љутице Богдана И са њиме дванаест војвода! Кад то виђе Краљевићу Марко, Он бесједи Рељи и Милошу: „Чујете ли, до два побратима ! „Ето нама Љутице Богдана, „Сва три ћемо изгубути главе, „Већ ходите, да ми побјегнемо.”
говори Милош
од Поцерја:
„Побратиме, Краљевићу Марко!
„Данас мисле и говоре људи,
„Да три боља не има јунака
„Од нас ове три Српске војводе;
„Боље нам је сва три погинути,
„Нег срамотно данас побјегнути."
Кад то зачу Краљевићу Марко,
Он им онда другу проговара:
„Чујете ли, до два побратима!
„А ви ход’те, да их дијелимо :
„Ил волите на сама Богдана,
"Ил' његових дванаест војвода ?"
Вели њему и Милош и Реља:
"Ми волимо на сама Богдана."
То је Марко једва дочекао.
У то доба и Богдан допаде.
Трже Марко тешку топузину,
Пак поћера дванаест војвода;
Док с окрену неколика пута,
Свих дванаест од коња растави
И бијеле савеза им руке,
Поћера их око винограда;
Ал ето ти Љутице Богдана,
Бе он гони Рељу и Милоша,
Обојици савезао руке.
Кад то виђе Краљевићу Марко,
Препаде се, како никад није,
Пак ста гледат’, куд ће побјегнути,
Али њему одмах на ум паде,
Бе су с један другом завјерили :
Бе се један у невољи нађе,
Да му други у помоћи буде;
Пак потеже дизгене Шарину,
Самур-калнак на чело намаче,
Те састави самур и обрве,
А потеже сабљу оковану,
На Богдана погледа попреко.
Стаде Богдан украј винограда,
Кад сагледа црне очи Марку,
И какав је на очима Марко,
Под Богданом ноге обумреше.
Гледа Марко Љутицу Богдана,
Богдан гледа Краљевића Марка,
А не смије један на другога;
Доцкан рече Љутица Богдане:
„Ходи, Марко, да се помиримо:
„Пусти мене дванаест војвода,
„Да ти пустим Рељу и Милоша."
То је Марко једва дочекао,
Пусти њему дванаест војвода,
Богдан пусти Рељу и Милоша.
Скиде Марко мјешину са Шарца,
Пак сједоше пити рујно вино,
Мезете га грозним виноградом;
А када се вина накитише,
Устадоше три војводе Српске,
Добријех се коња доватише;
Рече Марко Љутици Богдану:
С Богом остај, Љутица Богдане!
„Да с' у здрављу опет састанемо
„И црвена вина напијемо!"
|