Srpske narodne pjesme: skupio ih i na svijet izdao

Вели њему Љутица Богдане:
„С Богом пошо, Краљевићу Марко!
Већ те моје очи не виђеле!
,Како си ме данас препануо,
„Никада те пожељети не ћу."
Оде Марко уз кршно приморје,
Оста Богдан украј винограда.

40.

Сестра Леке кайешан а.
Од како је свијет постануо,
Није веће чудо настануло,
Ни настало, ни се ђегођ чуло,
Што казују чудо у Призрену,
У некаква Леке капетана:
Кажу чудо Росанду ђевојку.
Ја каква је, јада не допала!
Што је земље на четири стране,
Бутун земље Турске и каурске,
Да јој друге у сву земљу није
Ни бијеле буле ни влахиње,
Нити има танане Латинке;
Кој видио вилу на планини,
Ни вила јој, брате, друга није.
Ђевојка је у кавезу расла,
Кажу, расла петнаест година,
Ни виђела сунца ни мјесеца,
Данас чудо оде по свијету.
Оде хабер од уста до уста,
Док се зачу у Прилипа града,

115

Зачу јунак Краљевићу Марко.
То је Марку врло мило било,
Њу ми фале, а њега не куде,
Мисли Марко, била би му љуба,
А Лека је красан пријатељу,
Имао би с киме пити вино
И господску ријеч проговорит’.
Зове Марко сестру и призивље:
„Ну похитај, сестро, на чардаке,
„Те отвори сандук на чардаку,
„Извади ми господско ођело,
„Што сам, сестро, био припремио,
„Кад с оженим, ја да се обучем;
„Мислим, сестро, данас полазити
„У Призрена под Шару планину,
„Да испросим у Леке ђевојку;
„Кад испросим, сестро, и доведем,
„И тебе ћу онда удомити."

Брже сестра трчи на чардаке,
Отвори му сандук на чардаку,
Разложи му господске хаљиње.
Кад с обуче Краљевићу Марко,
Удри чоху и удри кадифу,

И на главу калпак и челенку,
И на ноге ковче и чакшире,
Сваки чифти од дуката жута,
И опаса сабљу димискију,
Златне ките бију по земљици,
У злато је сабља обливена,
У острицу остра и угодна;
А слуге му коња изведоше,

Оседлали седлом од позлате,
Покрили га чохом до копита,
Поврх свега пули рисовина,
Зауздали ђемом од челика.
На походу Марко иштетио:
Викну слуге, трчи подрумџија,
Међу собом вино донијеше
До два чабра црвенога вина:
Један даше коњу од мегдана,
Крвав коњиц до ушију дође,
Други попи на походу Марко,
Крвав Марко до очију дође;
А кад ала алу појахала,
Фатио се поља Прилипскога.
Прође поље и прође планине,
Стиже Марко близу до Косова,
Не шће Марко равној Дмитровици,
Но окрену првој раскрсници,
Оде право к побратиму своме,
Побратиму војводи Милошу.
А кад био пољем испод града,
Виђе њега војвода Милошу,
Виђе његе са бијеле куле,

Те призивље своје млоге слуге:

„Слуге моје! отвор’те капију,
„Изидите пољу широкоме,
„Уфатите друма широкога,
„Капе, ђецо, тур'те под пазухе,
„Поклоните се до земљице црне,
„Ето к мене побратима Марка;
„Немојте му скуту обискиват',

„Немојте му сабљу приватати,
„Ни ви к Марку близу прилазити ;
„Може бити, да је љутит Марко,
,Може бити, да је пијан Марко
"Па вас може с коњем прегазити
„И грднијех, ђецо, оставити;
,,Док уиђе Марко у капију
„И са мном се у лице пољуби,
„Ондај Марку коња прифатите,
„А ја ћу га водит' на чардаке."
Брже слуге отвориш капију,
И у пољу сусретоше Марка,
Али Марко слуге не гледаше,
Но мимо њих коња прогоњаше,
У капију коња пригоњаше,
У капији коња одјануо,
А ишета војвода Милошу,
Срете Марка побратима свога,
Руке шире, те с у лица љубе.
Позивље га Милош на чардаке,
Запе Марко, не ће на чардаке:
"Не ћу тебе, побро, на чардаке,
„Немам каде, побро, гостовати;
„Но ал' чујеш, али и не чујеш
„У Призрену у бијелу граду
„Поглавицу Леку капетана,

И у Леке чудно чудо кажу, „Чудно чудо, Росанду ђевојку,

Што је земље на четири стране, „Бутун земље Турске и каурске, „Да јој друге у сву земљу нема

„Ни бијеле буле ни влахиње,
„Нити има танане Латинке;
„Кој видио вилу на планини,
„Ни вила јој, брате, друга није;
„А њу фале, а ни нас не куде,
„А данас смо оба побратими,
„Десили се оба нежењени;
„Гори нам се, брате, посмијаше,
И гори се од нас иженише,
„Иженише и пород имаше,
,Ми остасмо, брате, за укора ;
„Ми имамо тређег побратима,
„Крилатога Рељу у Пазару