И пригрну коласту аздију,
Које данас ни у краља нема,
Отишло је тридест ћеса блага
Док изнутра удрио поставу,
А с лица јој ни хесапа нема,
Ту је млого благо сатрошено;
А слуге му ждрала изведоше.
Док с обуче војвода Милошу,
Ал' се Марко вина напојио,
Попио је раван чабар вина,
Другим чабром коња напојно.
Ја да ти је оком погледати,
Погледати војводу Милоша!
Весео ти Марко Ђувеглија
Код овога војводе Милоша 32)!
У висину да већега нема,
У плећима поширега нема,
Како ли је лице у јунака!
Каке ли су очи обадвије!
Какви ли су они мрки брци!
Танки брци пали на рамена;
Благо оној, која ће га узет'!
Добријех се коња дофатише,
Отидоше равној Дмитровици,
Спуштише се ка Јењи Пазару
Покрај Рашке под. Рељине дворе.
„Код овога војводе Милоша !".
Ништа је Марко према Милошу. Ова ри
јеч весео може се и у говору чути у овоме смислу.
Виђе Реља, срете побратиме,
Руке шире, у лица се љубе,
У капију коње разјахаше,
Хитре слуге коње прифатише;
Позивље их Реља на чардаке,
Не шће Марко, но Рељи бесједи :
„Ми не ћемо, побро, на чардаке,
„Ни на чардак, ни на танку кулу;"
Све му каза, куд су походили:
„Хајде Реља, хајде побратиме,
„Ми ћемо те мало почекати,
„Ођени се, што се можеш љепше,
„Нек ти слуге коња оседлају."
Реља био једва дочекао.
Ја да ти је оком погледати,
Кад с обуче један крилат јунак !
Но да видиш дивна ђувеглије,
Бувеглије, Реље Крилатога!
Није шала један крилат јунак!
Није шала крила и окриље!
А јадан ти према њему Марко!
И јадан ти Милош војевода!
Виловита коња појахао;
Ударише пољем широкијем
Покрај Рашке, покрај воде ладне, 195
На бродове води ударише,
Пријеђоше воду Јошаницу,
Седамдесет и седам бродова,
Фатише се села Колашина,
Спуштише се равној Метохији,
На Сеновца села ударише,
На Сеновца и пак Ораховца,
Метохију равну пријеђоше,
Фатише се поља Призренскога
Испод Шаре високе планине.
Подалеко у пољу бијаху,
А виђе их Лека капетане,
Пак довати дурбин од биљура,
Да погледне, ко је и откуд је,
Ели види Лека капетане
Ваљаане 33) коње и јунаке;
Како дурбин на око турио,
Позна Лека три Српске војводе,
Позна Лека, за чудо му било,
И мало се Лека препануо
Викну Лека из бијела грла,
Викну Лека и призивље слуге:
„Слуге моје! отвор'те капију,
„Слуге моје! пољу похитајте,
„Иду к. мене три Српске војводе,
Ништа не знам, шта је и како је,
„Ништа не знам, јел' нам земља мирна." Брже слуге отвориш, капију,
Подалеко пољу излазише,
Поклонише с до земљице црне, 225
Ал војводе слуге не гледају,
У капију коње угонише,
Тада слуге њима допадоше,
33) У ваљаане (мјесто ваљане) једно је а уметнуто да
, као у књизи I. у пјесмис 699 на
Витезове коње прифатише;
А ишета Лека капетане,
У авлији три војводе срете,
Руке шире, те с у лица љубе,
За јуначко питају се здравље,
За биле се руке уватише,
Иду, брате, на танке чардаке.
Кад дођоше врху на чардаке,
Кудгођ Марко земљу проходио,
Ни чему се није зачудио,
Ни се Марко од шта застидио,
Тус зачуди Марко и застиђе,
Кад у Леке сагледа чардаке
И Лекину виђе госпоштину.
Од шта бјеше на чардак простирка ?
Бјеше чоха чардаку до врата,
А по чоси лијепа кадифа.
Но каки су у Леке душеци !
Каки ли су под главу јастуци!
Све од суха злата исплетени.
По чардаку млоги чивилуци,
Бе се вјеша господско оруже,
Чивилуци од бијела сребра;
Што бијаху на чардак столови,
Столови су од бијела сребра,
А јабуке од сухога злата.
На чардаку на лијеву страну
Ту бијаше совра постављена,
Низа совру вино наточено,
У злаћене купе напуњено,
Уврх, совре једна купа сједи,
Купа бере девет литар вина,
Ал' је купа од сухога злата,
То је купа Леке капетана;
Томе се је Марко зачудио.
Позивље их Лека капетане,
Уврх совре мјесто начинио,
Војводе је једва дочекао.
Онда хитре допадоше слуге,
Те са совре купе подигоше,
У руке их даше војводама,
А најпрвом господару своме,
Господару Леки капетану.
Доста бјеше вина издобила
И у совру сваке госпоштине
И од млого руку ђаконије.
Пише вино па и зачамаше
Од неђеље опет до неђеље.
Марко често оком погледује,
Погледује оба побратима,
А који ће Леки поменути,
Проговорит ријеч за ђевојку;
Како Марко у њих погледује,
Он преда се у земљицу црну:
Није ласно Леки поменути,
Онакоме главноме јунаку!
Кад се Марко виђе на невољи,
За невољу ријеч проговори:
„Поглавице, Леко капетане!
„Ми сиђесмо и ми писмо вино,
„О свачему, Леко, бесједисмо,
Све те гледам, све те ослушкујем, 290
|