Већ с окрену к Уступчићу Павлу,
Па је њему тијо беседио:
„Куд си ми се подигао, Павле?
Што с толико свате потрудио
И толике коње поморио?
„Пит' је твоја, ни моја девојка,
„Већ сокола Краљевића Марка.
Павле ћути, ништа не говори,
Веће језди напред пред сватови.
Кад су били близу бела двора,
Далеко и угледала мајка,
Весела је пред њи ишетала
И господско коло изводила,
По тројицу у двор уводила:
Сади кума једног до другога,
Старог свата једног до другога,
Младожењу једног до другога;
Па се онда сватом окренула:
Ви остали кићени сватови! „Изволите, добри пријатељи!" Кад се свати мало одморише, Подиже се Краљевићу Марко, Па извади сабљу димишћију, Па је метну себи на колена, И Јанку се онда окренуо, Па је њему тијо говорио: „Чујеш ли ме, војеводо Јанко! „И ти шњиме Уступчићу Павле! Извадимо три златне јабуке, „Положимо три златна прстена, „Нек изведу лепоту девојку,
„Нека бира, чију ће јабуку,
„Ил' јабуку, или прстен златан:
Машила се за коју јој драго,
Онога је лепота девојка."
Ту су Марка ома послушали:
Извадише три златне јабуке,
Положише три златна прстена,
Изведоше лепоту девојку,
Па говори Краљевићу Марко:
„Чујеш ли ме, лепото девојко,
„Саде бирај, чију ћеш јабуку,
„Ил јабуку, или прстен златан.”
Кад девојка речи разабрала,
Сирота је, ал' је мудра била,
Беседила Краљевићу Марку:
Богом куме, Краљевићу Марко!
„Стари свате, војеводо Јанко!
„И остали кићени сватови!
Богом браћо, добри пријатељи! „Јабука је дечина забава,
„А прстен је јуначка белега;
Ја ћу поћи за Уступчић-Павла.”
Кад је Марко речи разабрао,
Цикну Марко, као горско звере,
Дари се руком по колену,
Па беседи сироти девојки:
„Кучко једна, сирото девојко!
„Мор’о те је когод научити
Одговара сирота девојка:
„Мили куме, Краљевићу Марко!
„Твоја ме је сабља научила.”
Тад' се Марко на њу насмејао,
Па је њојзи тијо беседио:
„Срећа твоја, лепото девојко!
„Што се ниси јабуке машила,
„Ил' јабуке, ил' прстена златна,
„Вера моја тако ми помогла!
Обе би ти одсекао руке;
„Нити би се наносила главе,
„Ни на глави зеленога венца.”
Марко Краљевић и Вуча џенерал.
Или грми, ил' се земља тресе
Нити грми, нит' се земља тресе,
Већ пуцају на граду топови,
На тврдоме граду Варадину:
Шенлук чини Вуча џенерале,
Јер је Вуча шићар задобио,
Три војводе Српске уватио:
Једно јесте Милош од Поцерја,
Друго јесте Топлица Милане,
А треће је Косанчић Иване;
Бацио их на дно у тавницу,
Бено лежи вода до кољена,
А јуначке кости до рамена.
Цвили јунак Милош од Поцерја,
Цвили Милош, како љута гуја;
Јер се Милош није научио
Подносити муку и невољу;
Цвили Милош, како љута гуја,
Привлачи се на пенџер тавници,
Те он гледа јунак по сокаци,
Не бил кога знана опазио,
Ал’припази пошту књигоношу 36),
Па дозивље Милонг од Поцерја:
„Богом брате, пошта књигоноша!
„Донеси ми један лист хартије,
„Да ти градим једну ситну књигу.
То је пошта за Бога примио,
Донесе му један лист хартије;
Сједе Милош ситну књигу писат’
У Прилипа у бијела града,
Своме побру Краљевићу Марку:
„Богом брате, Краљевићу Марко !
„Илʼ не чујеш, ил' не хајеш за ме?
Тешке сам ти муке допануо,
„Побратиме, у Маџарске руке.
"Увати ме Вуча џенерале,
„И још моја оба побратима;
„Бацио "нас на дно у тавницу,
Бено лежи вода до кољена,
„А јуначке кости до рамена;
„Лежим, брате, три бијела дана,
„Ако будем, брате, још три дана,
„Никада ме више виђет' не ћеш;
„Избављај ме, побратиме Марко,
„Јал” за благо, јали на јунаштво.”
36) Једни пјевају: Пера Лашинина.
Па у лице пером ударио,
Од образа крви наточио,
С крви њему књигу запечати,
Па је даде пошти књигоноши,
И даде му дванаест дуката;
Па је пошти Милош говорио:
„Носи књигу бијелу Прилипу
На кољено Краљевићу Марку.”
Оде пошта бијелу Прилипу,
У њег стиже у свету неђељу,
Када Србљи у цркви бијаху;
Стаде пошта пред бијелом црквом,
Докле Марко изиђе из цркве;
Кад изиђе Краљевићу Марко,
Пошта капу под мишицу баци,
Поклања се до земљице, Марку,
Па му даде лист књиге танане..
Када Марко ситну књигу прими,
Стојећи је књигу проучио;
Када виђе, што му књига каже,
Удрише му сузе од очију,
Па је онда Марко бесједио:
„Авај мене, драги побратиме!
„Ту ли си ми, болан, допаднуо!
„Ал' тако ми моје вјере тврде!
„Хоће тебе побро избавити
„Јал за благо, јали на јунаштво.”
Па он оде својој танкој кули,
Сједе мало, те се напи вина,
Па припаса сабљу оковану,
И пригрну ћурак од курјака,
|