·
А на главу капу од курјака,
Привеза је мрком јеменијом;
Па узимље копље убојито,
Па се спушта у подруме Шарцу,
ТЕ ОПРЕМИ Шарца од мејдана:
Притеже му седморе колане,
Заузда га уздом позлаћеном;
Па наточи тулумину вина,
Објеси је о ункаш Шарину,
с десне стране тешку топузину,
Да не крива ни тамо ни амо ;
Па се Шарцу на рамена баци,
Окрену га од Прилипа града,
Оде право стојну Бијограду.
Кад је био покрај Бијограда,
Уврати се, те се напи вина;
Па одатле поклопи Шарина
За Дунавом скела догоди се ;
Двапут Марко скелеџију викну,
Па га више ни чекати не шће,
Већ наћера Шарца на Дунаво,
Оде право граду Варадину,
Под Варадин у поље зелено.
Ту устави Шарца од мејдана,
Па удари копље у ледину,
За копље је привез о Шарина,
Тулумину скиде са ункаша
И врже је у зелену траву,
Па он сједе пити мрко вино;
Не пије га чим се вино пије,
Већ Леђеном од дванаест ока,
,
Пола пије, пола Шарцу даје
Кад у јутру јутро освануло,
Пошетала Велимировица,
Мила снаха Вуче џенерала,
По бедену града Варадина,
Она гледа низ поље зелено,
У пољу је опазила Марка;
Кад угледа Краљевића Марка,
Трољетна је увати грозница,
На побјеже у бијеле дворе.
Њу ми пита Вуча џенерале:
„Што је тебе, моја снахо драга ?"
Казује му Велимировица :
»
О МОј свекре, Вуча џенерале! „Сједи јунак у пељу широку, „У ледину копље ударио, „За копље је коња привезао, „А пред њиме стоји тулум вина ; „Не пије га чим се пије вино, „Већ леђеном од дванаест ока, „Пола пије, пола коњу даје; „Коњ му није каквино су коњи, „Веће шарен, како и говече; „Јунак није какви су јунаци : „На плећима ћурак од курјака, На глави му капа од курјака, „Привез’о је мрком јеменијом; Нешто црно држи у зубима Кокик' јагње од пола године.”
29
Вели њојзи Вуча џенерале:
„Не плаши се, моја снахо драга!
,,Ја онаких имам у тавници,
„И њега ћу сада добавити.'
Па дозива сина Велимира:
,,Велимире, моје чедо драго!
Узми, сине, за триста катана,
„Иди доље у поље широко,
,Доведи ми онога јунака."
Велимир је на ноге скочио,
Па узима триста катаније,
Он усједе вранца помамнога,
И изиђе граду на капију,
Сколи Марка са четири стране,
Марко сједи, пије мрко вино,
Ал катане шарац опазио,
Поче ногам о земљицу тући,
Примиче се своме господару.
Кад погледа Краљевићу Марко,
Ал катане њега опколиле ;
Попи Марко леђенину вина,
Баци леђен у зелену траву,
Па се тури на рамена Шарцу,
А катане на њег, ударише.
Да је коме погледати било,
Кад удари у катане Марко,
Како соко међу голубове:
Што погуби сабљом окованом,
Што погази Шарцем од мејдана,
Што подави у тихом Дунаву;
Побјеже му Велимир дијете,
Ћера њега на Шарину Марко,
Достиже га у пољу широку,
Довати га мало топузином, Паде Дите 37) у зелену траву; Одја Марко од коња Шарина, Савеза му и ноге и руке, Па г' објеси Шарцу о ункашу; Па он оде својој тулумини, Баци дите у зелену траву, А он опет сједе пити вино. То гледала Велимировица, Па отиде Вучи џенералу: „Зло ти вино, Вуча џенерале! „Зло ти вино, а горе ти било! Све катане тебе изгибоше, „Велимиру јунак свеза руке, Савеза му и ноге и руке, „Па ено га, пије рујно вино, „А Велимир у травици лежи." Проговара Вуча џенерале : „Не бој ми се, моја снахо драга! „Сад ћеш вићет’, док се старац крене. Па он дрмну на граду топове, Три хиљаде састави катана, Па посједе своју бедевију, И изиђе граду на капију; Он нареди низ поље катане, Опколише са четири стране,
99
37) Који Срби говоре дијеше, они у, овакијем догађајима воле казати дише него деше! Тако се у пјесмама може чутн и лицо мјесто лијепо, било мјесто бијело и т. д.
А то ништа и не види Марко,
Ал' припази Шарац од мејдана,
Па ногама о земљицу туче,
Примиче се своме господару;
Кад погледа Краљевићу Марко,
Ал' катане њега опколиле,
Он поскочи на ноге лагане,
На се маши Шарцу на рамена;
Да је коме сјести, те виђети!
Кад пођера по пољу катане!
Сабља му је у десници руци,
У лијевој копље убојито,
У зубима дизген од Шарина;
Кога Марко сабљом удараше,
По двојицу од једног грађаше;
Кога Марко копљем удараше,
Преко себе њега претураше;
Док с окрену неколико пута,
Оде к врагу млада катанија;
Побјеже му Вуча џенерале
На његовој танкој бедевији,
Поћера га на Шарину Марко ;
Брза му је пуста бедевија,
Шћаше утећ' граду Варадину;
Љуљну Марко тешком топузином,
Па је пушта за њим преко поља,
Ꭹ дари га сапом од топуза,
Паде Вуча у зелену траву,
Тад' допаде од Прилипа Марко,
Свеза Вучи руке наопако,
Савеза му и ноге и руке,
|