А на главу, капу од курјака,
Привеза је мрком јеменијом;
Па узимље копље убојито,
Па се спушта у подруме Шарцу,
Те опреми Шарца од мејдана:
Притеже му седморе колане,
Заузда га уздом позлаћеном;
Па наточи тулумину вина,
Објеси је о ункаш Шарину,
С десне стране тешку топузину,
Да не крива ни тамо ни амо;
Па се Шарцу на рамена баци,
Окрену га од Прилипа града,
Оде право стојну Бијограду.
Кад је био покрај Бијограда,
Уврати се, те се напи вина;
Па одатле поклопи Шарина,
За Дунавом скела догоди се;
Двапут Марко скелеџију викну,
Па га више ни чекати не шће,
Већ наћера Шарца на Дунаво,
Оде право граду Варадину,
Под Варадин у поље зелено.
Ту устави Шарца од мејдана,
Па удари копље у ледину,
За копље је привезо Шарина,
Тулумину скиде са ункаша
И врже је у зелену траву,
Па он сједе пити мрко вино;
Не пије га чим се вино пије,
Већ леђеном од дванаест ока,
Пола пије, пола Шарцу даје
Кад у јутру јутро освануло,
Пошетала Велимировица,
Мила снаха Вуче џенерала,
По бедену града Варадина,
Она гледа низ поље зелено,
У пољу је опазила Марка;
Кад угледа Краљевића Марка,
Трољетна је увати грозница,
Па побјеже у бијеле дворе.
Њу ми пита Вуча џенерале:
„Што је тебе, моја снахо драга
Казује му Велимировица:
„О мој свекре, Вуча џенерале!
„Сједи јунак у пељу широку,
„У ледину копље ударио,
„За копље је коња привезао,
„А пред њиме стоји тулум вина;
„Не пије га чим се пије вино,
„Већ леђеном од дванаест ока,
„Пола пије, пола коњу даје;
„Коњ му није каквино су коњи,
„Веће шарен, како и говече;
„Јунак није какви су јунаци:
На плећима ћурак од курјака,
„На глави му капа од курјака,
„Привез’о је мрком јеменијом;
„Нешто црно држи у зубима
Кокик' јагње од пола године."
Вели њојзи Вуча џенерале;
„Не плаши се, моја снахо драга!
„Ја онаких имам у тавници,
„И њега ћу сада добавити."
Па дозива сина Велимира:
„Велимире, моје чедо драго!
„Узми, сине, за триста катана,
„Иди доље у поље широко,
„Доведи ми онога јунака."
Велимир је на ноге скочио,
Па узима триста катаније,
Он усједе вранца помамнога,
И изиђе граду на капију,
Сколи Марка са четири стране,
Марко сједи, пије мрко вино,
Ал катане Шарац опазио,
Поче ногам о земљицу тући,
Примиче се своме господару.
Кад погледа Краљевићу Марко,
Ал катане њега опколиле;
Попи Марко леђенину вина,
Баци леђен у зелену траву,
Па се тури на рамена Шарцу,
А катане на њег ударише.
Да је коме погледати било,
Кад удари у катане Марко,
Како соко међу голубове:
Што погуби сабљом окованом,
Што погази Шарцем од мејдана,
Што подави у тихом Дунаву;
Побјеже му Велимир дијете,
Ћера њега на Шарину Марко,
Достиже га у пољу широку,
Довати га мало топузином,
Паде дите 37) у зелену траву;
Одја Марко од коња Шарина,
Савеза му и ноге и руке,
Па г објеси Шарцу о ункашу;
Па он оде својој тулумини,
Баци дите у зелену траву,
А он опет сједе пити вино.
To
гледала Велимировица,
Па отиде Вучи џенералу:
Зло ти вино, Вуча џенерале!
Зло ти вино, а горе ти било!
„Све катане тебе изгибоше,
„Велимиру јунак свеза руке,
Савеза му и ноге и руке,
„Па ено га, пије рујно вино,
„А Велимир у травици лежи.
Проговара Вуча џенерале:
„Не бој ми се, моја снахо драга!
„Сад ћеш вићет', док се старац крене.”
Па он дрмну на граду топове,
Три хиљаде састави катана,
Па посједе своју бедевију,
И изиђе граду на капију;
Он нареди низ поље катане,
Опколише са четири стране,
37) Који Срби говоре дијеше, они у. овакијем догађајима воле казати дише него деше! Тако се у пјесмама може чутн и лицо мјесто лијепо, било мјесто бијело и т. до
А то ништа и не види Марко,
Ал' припази Шарац од мејдана,
Па ногама о земљицу туче,
Примиче се своме господару;
Кад погледа Краљевићу Марко,
Ал' катане њега опколиле,
Он поскочи на ноге лагане,
Па се маши Шарцу на рамена;
Да је коме сјести, те виђети!
Кад пођера по пољу катане!
Сабља му је у десници руци,
У лијевој копље убојито,
У зубима дизген од Шарина;
Кога Марко сабљом удараше,
По двојицу од једног грађаше;
Кога Марко копљем удараше,
Преко себе њега претураше;
Док с окрену неколико пута,
Оде к врагу млада катанија;
Побјеже му Вуча џенерале
На његовој танкој бедевији,
Поћера га на Шарину Марко;
Брза му је пуста бедевија,
Шһаше утећ граду Варадину;
Љуљну Марко тешком топузином,
Па је пушта за њим преко поља,
Удари га сапом од топуза,
Паде Вуча у зелену траву,
Тад' допаде од Прилипа Марко,
|