И

"

Објеси га Шарцу о ункашу,
увати танку бедевију,
Па он оде сину Велимиру,
Привеза их једног за другога,
Па пребаци преко бедевије,
Бедевију свеза за Шарина,
Оде право бијелу Прилипу;
Обојицу баци у тавницу.
Књигу пише џенераловица,
Те, је шаље бијелу Прилипу:
„Богом брате, Краљевићу Марко!
„Не губи ми Вуче пенерала
И мојега сина Велимира ;

Ишти, Марко, што је тебе драго." 240
Дође књига Кра.љевићу Марку,
Када виђе, што му књига каже,
Онда Марко другу књигу пише:
„Вјерна љубо Вуче џенерала!
„Пусти мене до три побратима,
И подај им три товара блага;
„И пусти ми старога Топлицу 38),
„И подај му три товара блага,
„Јер је јунак млого дангубио;
И дај мене три товара блага,
,што сам мога мучио Шарина;

39

29

230

235

245

250

38) У другој пјесми, која је управо као почетак овој, пјева се, да је отац Топлице Милана био од прије затворен у Варадину, па су ова тројица били отишли, да га отму, те и њих (пошто су разбили капију и ушли у град) некако уватио Вуча џенерал.

99

„Иза тога, џенераловице,
„Ето тамо Милош' од Поцерја,
Па ви с њиме како начините.”
Оде књига граду Варадину;
Када дође џенераловици,
Књигу гледа ценераловица,
Шаље благо од Прилипа Марку,
Па узима од тавнице кључе,
Te отвори проклету тавницу,
И извади три војводе младе
И са њима старога Топлицу ;
Па их води на бијелу кулу;
Па бербере хитре добавила:
Једни мију, други косу брију,
А трећи им нокте сарезују;
Донесе им вина и ракије
И лијепе сваке ђаконије,
Показа им, што учини Марко;
Па говори Милошу војводи :
„Богом брате, војвода Милошу!
„Пустите ми мога господара
„И мојега сина Велимира."
Њој говори Милош од Поцерја:
,,Не бој ми се, џенераловице;
Дај ми вранца Вуче џенерала,
Што га јаше једном у години,
„Када иде у Текију 39) цркви,

И

255

260

265

270

275

39) Текија је црквица између Варадина и Карловаца, а ја сам ову пјесму писао у Карловцима од Подруговића: да ли је он пак и прије знао за Текију, или ју је тек онда овдје уметнуо, то ја управо не знам.

,,Опреми га, како г' Вуча спрема, ,Да поиграм преко Њемадије; „И дај мене од злата каруце, „И у њима дванаест вранаца, Што их преже Вуча џенерале, „Када иде од Беча ћесару, „Да м’однесу старога Топлицу; „Дај ми рухо Вуче џенерала, Што га носи о васкрсенију „Да обучем мојега Топлицу Све му даде џенераловица, И свакоме хиљаду дуката, Што ће пити вино до Прилипа, Па одоше бијелу Прилипу. Лијепо их дочекао Марко. Пусти Марко Вучу џенерала, И његова сина Велимира, И даде му млоге пратиоце До његова града Варадина. А војводе дијелише благо, Па се рујна накитише вина, И у б'јело изљубише лице, Сваки Марка у бијелу руку, Па одоше сваки своме двору.

43.

Царица Милица и змај од
Јасм реица.

Вала Богу, вала јединоме!
Цар Лазаре сједе за вечеру,

280

285

290

295

300

Покрај њега царица Милица ;
Милица је сјетна невесела,
У образу бл’једа и потмула;
А пита је славан цар Лазаре:
,0 Милице, о моја царице!
„Што те питам, право да ми кажеш:
„Што си тако сјетна невесела,
„У образу бл'једа и потмула ?

Шта т' је мало у двору нашему
Вели њему царица Милица :
,,Цар-Лазаре, Српска круно златна!
Кад ме питаш, право ћу ти казат:
Свашта доста у двору нашему,

29

Него има годиница дана.

29

Како је се змаје навадио, „Навадио змаје од Јастрепца, „Те долази на бијелу кулу, Те ме љуби на бијелој кули. Кад то чуо славан цар Лазаре, Он говори царици Милици: ,,Чу ли мене, царице Милице! „Када буде вече по вечери, Те отидеш на бијелу кулу, „А дође ти змаје од Јастрепца, „Упитајде змаја од Јастрепца, „Боји ли се још кога до Бога, „И на земљи какога јунака.” Мало време за тим постајало, Оде царе на танке чардаке, А царица на високу кулу. Мало било, за дуго не било,

""

5

10

15

20

25

30

Засија се Јастребац планина
А полеће змаје од Јастрепца
Од Змајевца од воде студене,
Te ce прими уз Крушево равно
А долеће на бијеле куле,
Те он паде на меке душеке,
Збаци змаје рухо огњевито,
Па с царицом леже на јастуке.
Онда вели царица Милица :
„О Бога ти, змаје од Јастрепца!
„Кад долазиш на бијелу кулу,

29

Te ти са мном лежиш у душеку, „Бојиш ли се још кога до Бога, ,,Ја на земљи какога јунака ?" Али вели змаје од Јастрепца: „Мучʼ Милице, муком замукнула! „Томе те је Лазо научио." Милица се змају кунијаше: „Није, змаје, живота ми мога! „Већ те видим да си добар јунак." А кад чуо змаје од Јастрепца, Превари се, уједе га гуја, Па царици оде говорити:. ,,О Милице, о моја царице! „Кад ме питаш, да ти право кажем: „Што је земље на четири стране, ,,Не бојим се никога до Бога „Ни на земљи какога јунака, „До што кажу Сријем земљу равну „И у њему село Купиново, ,,А у селу Змај-Деспота Вука,

35

40

45

50

55

60