Њега с' бојим на земљи јунака ;
„Јер ја Вука одавно познајем:
„Кад смо били ђеца у лудости,
„У Јастрепцу високој планини,
„Те кад би се игре поиграли,
"Свагда би ме надиграо Вуче;
„Њега с бојим на земљи јунака."
То ти змаје у ријечи бјеше,
А изиђе Даница звијезда,
Те се крену змаје од Јастрепца
И одлеће Јастрепцу планини,
царица цару на чардаке, Те казује, шта ј' од змаја чула. А кад царе саслуша Милицу, Он отиде ситну књигу писат', Те је шаље Сријем-земљи равној На кољено Змај-Деспоту Вуку: „Чујеш мене, Змај-Деспоте Вуче! „Дођи мене ка Крушевцу граду, „Те погуби змаја од Јастрепца, „Да ми змаје царицу не љуби, „А даћу ти три товара блага, „И да ћу ти Сремску бановину „У државу за живота твога.” Оде књига Сријем-земљи равној, А кад дође Змај-Деспоту Вуку, Те је Вуче књигу проучио, Жао му је змаја погубити, Па се Вуче врло замислио: Ал' ће ићи, али ићи не ће; Све мислио, на једно смислио,
Те сʼ опреми на танку чардаку,
А сиде се у подруме вранцу,
Виловита вранца посједнуо,
Ноћом оде ка Крушевцу граду,
Па не шћеде Лазаревој кули,
Веће паде у поље Крушево
У пшеницу славнога Лазара.
Туна Вуче вранца припињаше,
А пребијел шатор распињаше.
У том свану и ограну сунце,
Уранио славан цар Лазаре,
Те се шета по тананој кули,
Метну очи низ поље Крушево,
Те угледа шатор у пшеници
И под њиме Змај-Деспота Вука,
Па казује царици Милици:
50 Милице, о моја царице!
Чудан јунак у пољу нашему
У пшеници шатор разапео,
„И он сједи, пије рујно вино.
А кад чула царица Милица,
Метну очи пољу у пшеницу,
Те познаде Змај-Деспота Вука,
Па је тихо цару говорила,
„Оно јесте Змај-Деспоте Вуче:
Онаки је змаје од Јастрепца.”
Кад зачуо славан цар Лазаре,
Оправи му господску ужину
И спреми му вина рујевнога,
А зове га себе на вечеру;
Али Вуче на вечеру не ће,
Веће оста у пољу Крушеву,
И цару је ’вако поручио:
Нека каже царици Милици,
Нек на кули не затвори врата,
И нек чека змаја на душеку,
„А нека му за ме не казује,
А ја знадем, кад ћу ударити
"И како ћу змаја погубити."
Слуга каза цару честитоме,
А цар госпи царици Милици.
Тако било, за дуго не било:
Данак прође, тавна ноћца дође,
Те цар оде на танке чардаке,
А царица на бијелу кулу,
Па на кули не затвори врата,
Него чека змаја од Јастрепца.
Мало било време постајало,
Засија се Јастребац планина
И полеће змаје од Јастрепца,
Право паде на бијелу кулу,
Те царици сједе у душеке,
Ал повика Змај-Деспоте Вуче:
Ко се љуби на бијелој кули,
"Нек излази из бијеле куле
„Зар не види, ђе је погинуо ?"
Кад то чуо змаје од Јастрепца,
А он рече царици Милици:
,Хеј Милице, да те Бог убије! „Ти си мене издала Лазару."
То изрече, из куле утече,
Па не бјежи Јастрепцу планини,
Већ побјеже небу под облаке,
А ћера га Змај-Деспоте Вуче,
На високо њега сустигао,
Удари га тешком топузином,
Те му преби у рамену крила,
Змаје паде у зелену траву,
Па запишта, као змија љута:
Вако било свакоме јунаку,
„Који свашта љуби својој каже!"
А долеће Змај-Деспоте Вуче,
Те он змају одсијече главу,
Однесе је цару на чардаке,
Баци му је на свил'ну сеџаду.
А кад Лазо сагледао главу,
Од стра' њега увати грозница,
Па он спреми Змај-Деспоту Вуку,
Спреми њему три товара блага,
И спреми му сићана вермана
А за ону Сремску бановину
Ꭹ државу Змај-Деспоту Вуку
Докле тече сунца и мјесеца
И његова ђела и кољена;
Па је Лазо говорио Вуку:
„Ето сине, Змај-Деспоте Вуче,
Ето тебе неколико блага;
„Ако тебе понестане блага,
„А ти дођи поочиму твоме,
Биће блага колико ти драго. И по том су време живовали И свој своме био на невољи,
Те с спомиње јунак по јунаштву,
Као добар данак у години.
Бановић Страхиња.
Нетко бјеше Страхинићу бане,
Бјеше бане у маленој Бањској,
У маленој Бањској крај Косова,
Да такога не има сокола.
Једно јутро бане подранио,
Зове слуге и к себе призивље;
„Слуге моје! хитро похитајте,
„Седлајте ми од мегдана ђога,
Окитите, што љепше можете,
,,Опашите, што тврђе можете;
„Јел ја, ђецо, мислим путовати :
Хоћу Бањску оставити града,
Мислим ђога коња уморити
„И у гости, ђецо, одлазити,
„У тазбину у била Крушевца,
„К милу тасту старцу Југ-Богдану,
„Ка шурева девет Југовића;
Тазбина ме та жељкује моја.”
Господара слуге послушаше,
Те сокола ђога оседлаше,
Опреми се Страхинићу бане,
Удри на се дибу и кадифу,
Поноситу чоху сајалију,
Што од воде чоха црвенија,
|