„Но да видиш, што сам невесео:
„Стиже књига од малене Бањске,
„Баш од моје остарјеле мајке;"
Каже јаде тасту на уранку,
Како су му двори похарани,
Како су му слуге разагнате,
Како ли је мајка прегажена,
Како ли је љуба заробљена:
„Но мој тасте, стари Југ-Богдане!
„И ако је моја данас љуба,
„Љуба моја, ал' је шћера твоја:
„Срамота је и мене и тебе;
Но мој тасте, старац Југ-Богдане! "Мислиш ли ме мртва пожалити, Пожали ме док сам у животу.
Молим ти се и љубим ти руку, „Да даш мене ђеце деветоро, „Бецу твоју, а шуреве моје, „Да ја, тасте, у Косово пођем, „Да потражим душманина мога, "А царева грдна хаинина, „Који ми је робље заробио; „А немој се, тасте, препанути, „Ни за твоју ђецу убринути; „Ја ћу ђеци, мојим шуревима, „Хоћу њима рухо промјенити, А у Турско рухо облачити: „Око главе бијеле кауке, „А на плећи зелене доламе, „А на ноге меневиш чакшире, „О појасу сабље пламените;
„Призват слуге и казаћу јунак,
„Нека слуге коње оседлају,
„Оседлају, тврдо опасују,
„Нек пригрћу мрким међединам:
„Учинићу ђецу јањичаре;
„Ја ћу ђецу шуре сјетовати,
„Каде са мном биду кроз Косово,
„А кроз војску цара на Косову,
„Пред њима ћу бити делибаша,
"Нек се стиде и нек се препану,
„Нек се свога боје старјешине;
„Когођ стане у царевој војсци,
„Когођ стане с нама говорити,
Стане Турски, окрене Мановски, „Ја с Турцима могу проговорит, ,Могу Турски, и могу Мановски, „И Арапски језик разумијем, „И на крпат ситно Арнаутски; „Проводићу ђецу кроз Косово, ,,Сву ћу војску Турску уводити, Док ја нађем душманина мога, „А Турчина силна Влах-Алију, „Који ми је робље поробио; „Нек шуреви биду у невољи,
„Ел сам, тасте, могу погинути,
„Код шурева не ћу погинути
„Јали ране ласно допанути."
Кад то зачу стари Југ Богдане,
Плану Јуже, како огањ живи,
Страхињ-бану зету проговара:
„Страхињ-бане, ти мој зете мили!
„Виђех јутрос, да памети немаш.
„Што ми ђеце иштеш деветоро,
„Да ми ђецу водиш у Косово,
„У Косово, да их кољу Турци,
„Немој, зете, више проговарат”,
„Не дам ђеце водит' у Косово,
„Макар шћери нигда не видио.
„Мио зете, дели Страхињ-бане!
Рашта си се тако раздертио ?
„Знаш ли, зете? не зна ли те људи!
„Ал' ако је једну ноћ ноћила,
„Једну ноћцу шњиме под чадором,
„Не може ти више мила бити,
„Бог јубио, па је то проклето,
„Воли њему, него тебе, сине;
„Нека иде, враг је однесао!
„Бољом ћу те оженити љубом,
"С тобом хоћу ладно пити вино,
„Пријатељи бити до вијека;
„А не дам ти ђецу у Косово."
Плану бане, како огањ живи,
Не шће викнут' ни призвати слугу,
Но сам оде к ђогу у ахаре,
Ја како га бане оседлао!
Како ли га тврдо опасао!
Па заузда ђемом од челика,
Пред дворе га води у авлију
К бињекташу бијелу камену,
Па се ђогу фати на рамена
Погледује девет својих шура,
А шуреви у земљицу црну.
Бан погледну пашенога свога;
Некакога млада Немањића,
А Немањић гледа у земљицу.
Кад пијаху вино и ракију,
Сви се фале за добре јунаке,
Фале с’зету и Богом се куну:
„Волимо те, Страхинићу бане!
„Но сву земљу нашу царевину;"
Ал’да видиш јада на невољи !
Бану јутрос нема пријатеља:
Није ласно у Косово поћи.
Виђе бане, ђе му друга нема,
Сам отиде пољем Крушевачким.
Ја кад био низ широко поље,
Обзире се ка Крушевцу б'јелу,
Не ће ли се шуре присјетити,
Не ће ли се њима ражалити ;
А кад виђе јутрос на невољи
Бе му нема главна пријатеља,
Паде на ум, па се досјетио
За његова хрта Карамана,
Кога воли него добра ђога,
Те привикну из бијела грла,
Остало је хрче у ахару;
Зачу гласа, хитро потрчало
Док у пољу пристиже ђогина,
Покрај ђога хрче поскакује,
А златан му литар позвекује,
Мило било, разговори с бане
Оде Бане на коњу ђогину,
Те пријеђе поља и планине,
Ја кад дође у поље Косово,
Кад сагледа по Косову силу,
Ал' се бане мало препануо,
Па помену Бога истинога,
У ордију Турску угазио.
Иде бане по пољу Косову,
Иде бане на четири стране,
Тражи бане силна Влах-Алију,
Ал' не може бане да га нађе;
Спушти с бане ка води Ситници, 315
На једно је чудо нагазио:
На обали до воде Ситнице
Један зелен ту бијаше чадор,
Широк чадор поље притиснуо,
На чадору од злата јабука,
Она сија, како јарко сунце,
Пред чадором побијено копље,
А за копље вранац коњиц свезан;
На глави му маха Стамболија 40),
Бије ногом десном и лијевом.
Кад то виђе Страхинићу бане,
Прохесапи и умом премисли,
Баш је чадор силна Влах-Алије,
Те ђогина коња пригоњаше,
Копље јунак скиде са рамена,
Те чадору врата отворио,
А да види, ко је под чадором ;
40) т. ј. Стамболска (велика) зобница.
|