Док дођоше у дивску планину,
Ту нађоше студену пећину,
Али у њу седамдесет дивах,
Међу њима дивски старјешина.
Кад Јована диви угледаше,
Кренуше се, да му узму главу;
Жесток ли је лудани Јоване!
Од бедрице сабљу извадио,
Слободно је њима ударио,
И посјече седамдесет дивах,
А скри му се дивски старјешина.
Он је с мајком нојцу боравио;
А кад сјутра дан и зора дође,
Но се Јован стрпљети не мога,
Већ он у лов у планину пође
На његова гојена Лабуда,
Те он лови срне и кошуте;
Кад по подне сунце навалило,
Он отиде у пећину к мајци
И донесе срну и кошуту,
Да зарани одагнату мајку.
Но му мајка тадер бесједила:
О Јоване, хајде пред пећину
Те почини трудан и уморан.
Он послуша родитеља свога.
Хитро Јован пред пећину пође,
А мајка му дива угледала
У пећину, дивску старјешину,
Па јој дивски старјешина вика:
„Хајд овамо, Јованова мајко!
„Ходи к мене, да ашикујемо.”
А она му тадер бесједила:
„Ходи к мене, дивски старјешина !
„Ходи к мене, да ми лице љубиш."
А он јој је тадер говорио:
„Ја не смијем од Јована твога,
„Који згуби седамдесет дивах,
Но кад дође Јован у пећину,
„А ти твоје дијете упитај,
„Боји ли се до Бога и кога,
„Па најприје игру заметните,
„Проклетога у руке прстена,
Око њега те се куне криво,
„Дијете је лудо и невјешто,
Ти ћеш њега ласно надиграти, „Пак му свежи руке наопако, „А ја ћу га онда погубити, „Пак ћемонда ми ашиковати.” А кад Јован у пећину дође, Вечераше господску вечеру Па му тадер мајка говорила: ,0 Јоване, мој једини сине! „Ти изгуби седамдесет дивах, А ти идеш, синко, планинама, „Бојиш ли се до Бога и кога?" Но јој Јован ријеч говорио: „Ја се бојим Бога великога, "Не бојим се никаква јунака, „Доклен ми је гојени Лабуде" Тад' Јовану бесједила мајка: „О Јоване, мој једини сине! „Ми смо јадни, синко, обојица,
„Ход, да малу игру заметнемо."
Јован своју послушао мајку,
Па је шњоме игру заметнуо,
Понајпријед у руке прстена;
Он могаше надиграти мајку,
Он могаше, него не хоћаше,
Но је њега мајка надиграла:
„Јасам тебе, дијете, добила."
Па му обје савезала руке
Од лакатах те до врх нокатах;
Луди Јован растегну рукама,
На седморо коноп раскинуо.
Када сјутра дан и зора дође,
Јован пође у лов у планину.
Кад на друму царевоме дође,
Из свијета срете ћириџије
И пред њима ћириџију Рада,
Бе ћерају шездесет товарах
Све на голо вина и шенице;
Јован им се на пут учинио,
И пред њима капицу скинуо:
„Молим ви се, браћо из свијета,
„Продајте ми шездесет товарах
Све на голо вина и шенице,
„Да ја раним одагнату мајку,
Да ви платим жутијем дукатом.
Ћириџије робу му продале;
Но га пита ћириџија Раде:
„А тако ти, дијете Јоване!
Ђе је твоја остарала мајка ?"
Јован мајку у пећину каже;
Па с' ондолен шњима подигнуо,
Кад далеко од пећине били,
Ма пећину бјеху угледали,
И Јована угледала мајка,
Па је диву ријеч говорила:
„Ну ход, диве, да ми промислимо,
„Па ми тадер да ашикујемо."
А див јој је ријеч говорио:
„Учини се без невоље бона;
„А кад дође дијете Јоване,
Он се хоће мајци препанути,
Па ће мајку за понуде питат’:
„„Би ли, мајко, каквијех понудах ?”, „Ти ћеш њему овако казати:
„„Ји бих, синко, са букве јабуку
Из велике воде Калаџијнске;"
У воду је несита аждаха,
„Што прождире коње и јунаке,
„И код ње су два љути арслана,
„Што изију живога јунака;
Не би ли га прождрла аждаха, „Ил' изјели два љути арслана." Па кад Јован у пећину дође, Али бону находио мајку ; Сједе Јован мајци више главе, Жалосне га сузе пропануле: „Куку мене, моја мила мајко!
„Би ли, мајко, каквијех понудах ?"
Она му је ријеч говорила.
„Ја бих, синко, са букве јабуку
„Из велике воде Калаџијнске,
Чини ми се, би ми боље било Скочи Јован од земље на ноге, И Лабуда свога узјахао,
Па отиде ноћи без мјесеца, Хитро Јован к води долазио, у воду угони Лабуда,
Те дофати са букве јабуку,
А кад био украј воде ладне,
Опази га несита аждаха,
На Јована уриш учињела,
На сабљу је Јован дочекује,
Ал скочише два силни арслана,
А Јовану скачу на Лабуда,
Дијете је срца жестокога,
Оба их је жива уфатио,
Лабуду их за реп савезао,
Поведе их зеленом планином,
У пећину мајци долазио,
И даде јој са букве јабуку.
Кад то виђе Јованова мајка,
Јовану је ријеч говорила:
О Јоване, да те, синко, питам:
„Буд сам идеш зеленом планином,
„Да туфате од горе хајдуци, „Да ти спуте обадвије руке,
Бил'ти и што задржало руке?"
|