Кад се Јанко коња доватио,
Љуто Јанко коња удараше,
А љуће му коњиц побјегао,
Побјегао пољем широкијем,
За њим трчи двјеста јањичара.
Једно Туре измакнуло било,
Не би л Јанку уграбило главу,
Да у цара узима бакшиша;
Сустигнуло Јуришића Јанка,
Кад се Јанко виђе на невољи,
Он помену Бога истинога,
Од појаса сабљу потегао,
Извади се, ка' нова с ковача,
Па дочека оно Туре младо
А на сабљу и на десну руку,
Удари га по свил'ну појасу,
Двије поле са коња падоше.
Туре паде, а Јанко допаде,
Па сустала коња одјахао,
На Турскога ђога узјахао,
И узе му сабљу од појаса,
Па на Турке јуриш учинио.
Пола их је сабљом исјекао,
А пола их цару опремио;
Па отиде пољем широкијем
Двору своме здраво и весело.
Обрешеније главе кнеза Лазара.
Кад Лазару одсекоше главу
На убаву на пољу Косову,
Од Србља се нико не десно,
Већ се деси једно Туре младо,
Јесте Туре, ал' је од робиње,
Родила га Српкиња робиња,
Па беседи Турско момче младо:
„Ао Турци, моја браћо драга!
Ово ј' глава једног господара,
„Греота је од Бога једнога,
„Да је кљују орли и гаврани,
„Да је газе коњи и јунаци;"
Узе главу светога Лазара,
Зави у скут коласте аздије,
Па је носи до воде кладенца,
Спушта главу у воду кладенац.
Стајала је глава у кладенцу
Лепо време четрдесет лета,
А убаво на Косову тело,
Ни га једу орли ни гаврани,
Ни га газе коњи ни јунаци.
Мили Боже на свем теби вала!
Подигле се кириџије младе
Од убава Скопља бела града,
Они возе Грке и Бугаре,
Они иду Нишу и Видину,
На Косову конак учинили.
Вечерале кириџије младе,
Вечерале, пак су ожедниле;
Измеђ себе вењер ужегоше,
Ужегоше вењер јасну свећy,
Они траже воде по Косову,
Намера и намерила била,
Намерила на воду кладенца,
Један вели кириџија млади:
„Еву води месечине сјајне."
Други вели кириџија млади:
„Није, браћо, месечина сјајна."
Трећи мучи, ништа не беседи,
Окрену се право ка Истоку,
Па помену Бога истинога,
Ист'ног Бога и светог Николу:
Помоз Боже, и оче Никола!"
Па загази у воду кладенца,
Те извади из кладенца главу
Светитеља Српскога Лазара,
Па је меће на зелену траву,
И заити воде у кондиру.
Док се жедни водом обредише,
Кад су црној земљи погледали,
Неста главе са зелене траве,
Оде глава преко поља сама,
Света глава до светога тела,
Припоји се како што ј' и била.
Кад у јутру бео дан освану,
Глас дадоше кириџије младе,
Глас дадоше старим свештеником,
И ту дође млого свештеника,
Три стотине стари свештеника,
И дванаест велики владика,
И четири стара патријара:
Прво Пећки, друго Цариградски,
Васиљенски и Јерусалимски;
Облачише велике одежде,
И на главе капе камилавке,
И у руке књиге староставне,
Па чатише велике молитве,
И држаше велика денија
За три дана и три ноћи тавне
Ни седоше, ни се одморише,
Ни легоше, ни санка имаше,
Моле свеца, куд ће светац поћи,
Да којој ће Лаза задужбини:
Ил Опову, или Крушедолу,
Ил' ће Јаску, или Бешеновој,
Ил' Раковцу, или Шишатовцу,
Ил' ће Бивши или Кувеждину,
Да или ће у Маћедонију;
Не ће светац задужбини туђој,
Већ он оће својој задужбини,
А у своју красну Раваницу
Под високом под Кучај-планином,
Што је Лаза саградио цркву
За живота јоште за својега,
Саградио себи задужбину
О свом лебу и о своме благу
А без суза без сиротињскије.
Марко Краљевић и соко.
Разбоље се Краљевићу Марко
Покрај пута друма јуначкога,
Више главе копље ударио,
А за копље Шарца привезао,
Још говори Краљевићу Марко:
"Ко би мене воде напојио,
Ко ли би ми ладак начинио, „Тај би души мјесто уфатио. Ту допаде соко тица сива, У кљуну му воде доносио, Па је Марка воде напојио; Над Марком је крила раскрилио, Па је Марку ладак начинио; Још говори Краљевићу Марко : „О соколе, сива тицо моја! „Какво сам ти добро учинио, „Кад си мене воде напојио „И кад си ми ладак начинио ?" Соко тица одговара Марку: „Не будали, Краљевићу Марко! „Кадно бјесмо на Косову бојном,
Тешки бојак ми с Турци трпљесмо,
„Онда Турци мене уфатише,
Оба моја крила одсјекоше;
„Ти си мене уфатио, Марко, „Метнуо ме на јелу зелену,
„Да ме Турски коњи не сатару,
|