И јуначка меса наранио
И црвене крви напојио;
„Ту си мени добро учинио."
Оиеш шо, мало друкчије.
Лежи Марко крај друма царева,
Покрио се зеленом доламом,
По образу срмајли марамом,
Чело главе копље ударио,
За копље је Шара коњиц свезан
На копљу је сура тица орле,
Шири крила, Марку чини лада,
A у кљуну носи воде ладне,
Те запаја рањена јунака.
Ал' беседи из горице вила:
0 Бога ти, сура тицо орле!
„Што је теби добра учинио,
Учинио Краљевићу Марко,
,Шириш крила, те му чиниш лада,
И у кљуну носиш воде ладне,
„Те запајаш рањена јунака ?"
Ал' беседи сура тица орле:
„Мучи, вило, муком се замукла!
„Како м3 није добра учинио,
„Учинио Краљевићу Марко ?
Можеш знати и паметовати,
„Кад изгибе војска на Косову
И обадва цара погинуше,
„Цар Мурате и кнеже Лазаре,
„Паде крвца коњу до стрмашца
„И јунаку до свил'на појаса,
„По њој плове коњи и јунаци,
„Коњ до коња, јунак до јунака ?
"А ми тице долетисмо гладне,
„Долетисмо и гладне и жедне,
«Буцкога се наранисмо меса
И крви се љуцке напојисмо,
„А моја се крила заквасише,
„Плану сунце из неба ведрога,
Те се моја крила окореше,
Ја не мого с крилма полетити, "А моје је друштво одлетило, „Ја остадо насред поља равна, Те ме газе коњи и јунаци;
„Бог донесе Краљевића Марка,
„Узе мене из крви јуначке,
„Па ме метну за себе на Шарца,
Однесе ме. у гору зелену,
„Па ме метну на јелову грану,
Из небеса ситан дажд удари,
Те се моја крила поопраше,
И ја мого с крилма полетити,
„Полетити по гори зеленој,
Састадо се с мојом дружбиницом.
„Друго ми је добро учинио,
„Учинио Краљевићу Марко:
„Можеш знати и паметовати,
„Кад изгоре варош на Косову
„И изгоре кула Апагина ?
„Онде били моји орлушићи,
Па и скупи Краљевићу Марко, Он и скупи у свил'на недарца, „Однесе и двору бијеломе,
Па и рани читав месец дана,
Читав месец и недељу више,
„Па и пусти у гору зелену,
„Састадо се с моји орлушићи;
„То је мени учинио Марко."
Спомиње се Краљевићу Марко,
Као добар данак у години.
Сједе Марко за вечеру с мајком,
Стаде мати Марку бесједити!
„О мој синко, Краљевићу Марко!
Већ је твоја остарјела мајка,
„Не може ти приправљат' вечере,
"А не може служит мрка вина,
„А не може лучем свијетлити :
Ожени се, мој премили сине,
„Да замјену стечем за живота.
Вели Марко остарилој мајци:
„Ој Бога ми, моја стара мајко!
„Прошао сам девет краљевина,
И десету Турску царевину;
„Бе ја нађох за мене ђевојку,
Онђе нема за те пријатеља;
Бе ја нађох за те пријатеља,
„Онђе нема за мене ђевојке,
„Осим једну, моја стара мајко,
„А под двором краља Шишманина,
„Мати моја, у земљи Бугарској;
„Ја је нађох на води чатрњи,
„Кад је виђех, моја стара мајко!
„Око мене трава окрену се.
„Ено, мати, за мене ђевојке,
„Ено за те добра пријатеља;
Спреми мене танке брашњенице,
„Да ја идем просити ђевојку."
Стара мати једва дочекала,
Та не чека док јутро осване,
Већ му гради шећерли колаче.
Кад у јутру јутро освануло,
Спреми Марко себе и Шарина,
Па наточи тулумину вина,
Објеси је о седлу Шарину,
C другу страну топузину тешку,
Па посједе помамна Шарина,
Оде право у земљу Бугарску,-
Бјелу двору краља Шишманина.
Далеко га краљу угледао,
Мало ближе пред њег' ишетао :
Руке шире, у лице се љубе,
За јуначко питају се здравље;
Слуге вјерне коње приватише,
Одведоше у подруме доње,
Краљу Марка на бијелу кулу,
За готову софру засједоше,
Па стадоше мрко пити вино.
А када се понапише вина,
Марко скочи на ноге лагане,
Капу скида, до земље се свија,
Он у краља запроси ђевојку,
Краљ је даде, не рече ријечи.
Док постави прстен и јабуку,
И пореза рухо на ђевојку,
И дарива свасти и пунице,
Даде Марко три товара блага.
Одгодио до мјесеца дана,
Док отиде бијелу Прилипу ла
И покупи кићене сватове.
Бесједи му ђевојачка мајка:
„О мој зете, од Прилица Марко!
„Немој водит” туђина ђевера,
„Већ јал’ брата, јали братучеда :
„Бевојка је одвише лијепа,
„Бојимо се големе срамоте.
Ту је ноћцу преноћио Марко,
Па у јутру опреми Шарина,
Оде право бијелу Прилипу.
Кад је био до Прилипа града,
Далеко га мати опазила,
Мало ближе пред њег ишетала,
Руке шири, у лице га љуби,
Марко мајку у бијелу руку.
Пита мајка Краљевића Марка:
„О мој сине, Краљевићу Марко!
„Јеси л’ мене мирно путовао?
„Јеси л' мене снаху испросио?
„Мене снаху, себе вјерну љубу."
Рече Марко остарилој мајци:
|