„Јесам, мати, мирно путовао,
„И ђевојку себе испросио,
„Потрошио три товара блага,
„И кад пођох двору бијеломе,
„Рече мене ђевојачка мајка :
„„О мој зете, Краљевићу Марко!
,,Немој водит туђина ђевера,
,,,Већ јал брата, јали братучеда :
,,, Бевојка је одвише лијепа,
„Бојимо се големе срамоте."
„А ја, мати, брата не имадем,
„Брата немам, братучеда немам.”
Вели њему остарила мајка:
„О мој сине, од Прилипа Марко!
„За то немај бриге николико,
„Већ начини једну ситну књигу,
„Те је пошљи дужду од Млетака,ide Lakija
„Нек ти пође на кумство вјенчано,
„Нек поведе пет стотина свата;
„Другу шаљи Земљићу Стјепану,
„Да ти буде ђевер код ђевојке,
„Нек поведе свата пет стотина,
,,Па се не бој никакве срамоте.
Када Марко разумијо рјечи,
Онда своју послушао мајку,
Он начини књиге на кољену,
Једну шаље дужду Млетачкоме,
Другу побру Земљићу Стјепану.
Мало време за тим постајало,
Ал ето ти дужда од Млетака,
Са њим иде пет стотина свата;
Дужде оде на танаңу кулу,
А сватови у поље широко;
Мало за тим, ето и Стјепана,
И он води пет стотина свата.
Састаше се на кули тананој,
Те се мрка понапише вина.
Одатле се свати подигоше,
Отидоше у земљу Бугарску,
Право двору краља Шишманина.
Лијепо их краљу дочекао;
Воде коње у подруме доње,
А јунаке на бијеле куле
Придржа их три бијела дана,
Починуше коњи и јунаци.
Кад четврто јутро освануло,
Повикаше кићени чауши:
„Азурала, кита и сватови!
„Кратки данци, а дуги конаци,
"Хоће нам се дома застарати. "
Краљ изнесе господске дарове:
Ком јаглука, коме бошчалука,
Куму даде од злата синију,
А ђеверу од злата кошуљу
И даде му коња и ђевојку;
Још ђеверу краље говораше:
Ето тебе коња и ђевојке
„До Маркова двора бијелога,
„Подај Марку лијепу ђевојку,
„На част тебе коњиц од мејдана.
Дигоше се кићени сватови
Путовати уз поље Бугарско.
Ђе је срећа, има и несреће:
Дуну вјетар у пољу широку,
Те подиже дунак на ђевојци,
Указа се лице у ђевојке,
Виђе лице дужде од Млетака,
Од муке га глава забољела,
Једва чека, кад ће ноћца доћи.
Кад сватови на конак падоше,
Тад, пошета дужде од Млетака
До чадора Земљића Стјепана,
Па Стјепану тихо говораше:
,,О ђевере, Земљићу Стјепане!
„Дај ти мене твоју милу снаху
„Једну ноћцу за вјерну љубовцу,
„Ево тебе једна чизма блага,
,Мој Стјепане, жутијех дуката.
Вели њему Земљићу Стјепане:
„Шути, дужде, окаменио се!
Пало ти је на ум погинути ?"
Поврати се дужде од Млетака.
Кад су били на другом конаку,
Шета дужде бијелу чадору,
Па говори Земљићу Стјепану :
„Дај, Стјепане, твоју милу снаху
„Једну ноћцу за вјерну љубовцу,
„Ево тебе двије чизме блага,
„Мој Стјепане, жутијех дуката."
Стјепан њему горко одговори:
„Иди, дужде, изгубио главу! fhow 170 „Како ће се обљубити кума!”
Поврати се дужде под чадора.
Кад су били на трећем конаку,
Иде дужде ђеверу Стјепану:
„Дај, ђевере, твоју милу снаху
„Једну ноћцу за вјерну љубовцу,
,,Ево тебе три чизме дуката.”
Превари се Земљићу Стјепане
На три чизме жутијех дуката,
Даде дужду своју снаху милу,
Узе њему три чизме дуката,
А дужд куму за бијелу руку,
Одведе је под чадоре своје,
Па је куми тихо бесједио:
„Сједи доље, моја мила кумо!
„Да с' грлимо и да с' милујемо."
Вели њему Бугарка ђевојка:
Болан куме, дужде од Млетака! "Под нам ће се земља провалити, "А више нас небо проломити, ,,Како ће се кума миловати ?" Рече ријеч дужде од. Млетака: „Ој не лудуј, моја мила кумо ! „Ја сам до сад девет обљубио, „Кумо моја! кума крштенијех, „А вјенчане два дест и четири; „Ни једном се земља не провали,
Нит се небо више нас проломи;
„Већ ти сједи, да се милујемо."
А ђевојка куму говораше:
„А мој куме, дужде од Млетака!
„Мене стара проклињала мајка,
„Да не љубим брадата јунак,
„Већ јунака млада голобрада,
„Као што је Краљевићу Марко."
Кад то чуо дужде од Млетака,
Он бербере хитре добавио,
Један мије, други браду брије ;
Поклања се лијепа ђевојка,
Купи браду, у јаглук завија.
Па бербере дужде изгонио,
Својој куми тихо бесједио:
Сједи доље, моја мила кумо." А Бугарка њему бесјеђаше: „А мој куме, дужде од Млетака! "Ако чује Краљевићу Марко, „Обоје ћем изгубити главе." Вели дужде лијепој ђевојци : ,Сједи доље, немој лудовати!
„Ено Марка на среди сватова,
„Бе је бијел чадор разапео,
„На чадору јабука од злата,
„У јабуци два камена драга,
„Те се види до полу сватова;
„Већ ти сједи, да се милујемо."
Рече њему лијепа ђевојка:
„Стани мало, мој предраги куме!
„Док изиђем пред чадоре бјеле,
„Да погледам небу под облаке,
„Ил' је ведро, или је облачно."
Кад изиђе млада пред чадоре,
Виђе чадор Краљевића Марка,
Заигра се млада низ сватове,
Кано јелен од године дана,
|