Једну војску сабљом исјекао,
Другу војску Шарцем погазио,
Трећу војску пред цара догнао;
Ал' се Марко љуто изранио:
Седамдесет рана допануо,
Седамдесет рана од Арапа;

170

Пак он цару паде преко крила,

175

Пита њега царе господине:

„Мој посинко, Краљевићу Марко! „Јесу ли ти ране од самрти?

„Можеш ли ми, синко, вребољети,

„Да ти тражим мелем и ећиме?".
Вели њему Краљевићу Марко:
„Господине, царе поочиме!
„Нијесу ми ране од самрти,
„Чини ми се, могу пребољети."
Цар се маши руком у џепове,
Те му даје хиљаду дуката,
Да он иде грдне ране видат',
За њим посла двије вјерне слуге,
Да гледају, да не умре Марко;
Али Марко не тражи ећима,
Већ он иде из крчме у крчму,
Те он тражи, ђе је боље вино.
Тек се Марко вина понапио,
И грдне му ране зарастоше;
Али њему ситна књига дође,
Да су њему двори похарани:
Похарани, огњем попаљени,
Стара мајка с коњма прегажена
И вјерна му љуба заробљена;

180

185

190

195

Тад' протужи Краљевићу Марко
Уз кољено цару поочиму:
„Господине, царе поочиме!
„Бјели су ми двори похарани,
„В’јерна ми је љуба заробљена,
Стара мајка с коњма прегажена,
„Из ризнице однешено благо,

99

Однијо га Мина од Костура."

Њега тјеши царе господине:

„Не бој ми се, мој посинко Марко! „Ако су ти двори изгорели,

99

Љепше ћу ти дворе начинити

„Поред мојих, ко и моји што су;
„Ако ти је благо однешено,
„Да т3 учиним агом харачлијнским,
„Пак ћеш више блага сакупити;
„Ако ти је љуба одведена,

99

„Бољом ћу те љубом оженити.”

Ал' говори Краљевићу Марко:

Фала тебе, царе поочиме !

200

205

210

215

„Кад ти станеш мене дворе градит, 220

"Мене хоће сиротиња клети:

Гле курвића Краљевића Марка !

Они су му двори изгорели,

„„А ови му пусти останули

99 99

„Да м3 учиниш агом харачлијнским, 225

„Ја харача покупит' не могу
„Док не свежем ништа и убога,
„Па ће мене сиротиња клети:
„„Гле курвића Краљевића Марка!
,,, Оно му је благо однешено,

230

„„А ово му остануло пусто!""

235

240

"А што ћеш ме женит' другом љубом, „Кад је моја љуба у животу? „Веһ дај мене триста јаничара, „Покуј њима криве косијере, „И дај њима лагане мотике, „Ја ћу ићи бијелу Костуру Не би л' своју повратио љубу.” Цар му даде триста јаничара, Покова им криве косијере, И даде им лагане мотике. Јаничаре сјетовао Марко: „Браћо моја, триста јаничара! „Ви идите бијелу Костуру, „Кад дођете ка Костуру граду, „Вама ће се Грци радовати: „„Благо нама, ево нам аргата! ,,Јефтино ће радит' винограде. Ви немојте, браћо моја драга, „Већ падните под Костуром градом, 250 „Пијте вино и бистру ракију, „Докле и ја у Костур не дођем." Отидоше триста јаничара,

Отидоше бијелу Костуру,

Марко оде Светој гори славној,
Причести се и исповједи се,
Јер је многу крвцу учинио;
Па обуче рухо калуђерско,
Пусти црну браду до појаса,
А на главу капу камилавку;
Па се баци Шарцу на рамена,

245

255

260

Оде право бијелу Костуру. Када дође Мини од Костура, Ал' он сједи, рујно пије вино, А Маркова служи му га љуба; Пита њега Мина од Костура: „Ој Бога ти, црни калуђере! Откуд тебе тај шарени коњиц?" Вели њему Краљевићу Марко: „Ој Бога ми, Мина господару! „Ја сам био у царевој војсци На Арапској љутој покрајини, Тамо бјеше једна будалина „По имену Краљевићу Марко,

99

99

,,

И он тамо јесте погинуо : „И ја њега јесам саранио „По закону и по обичају, „Дадоше ми коња од подушја." Кад то зачу Мина од Костура, Од радости на ноге скочио, Па говори Краљевићу Марку: „Бе аферим, црни калуђере! Ево има девет годин' дана

,,

Како чекам ја такове гласе:

„Маркове сам похарао дворе,
„Похарао, огњем попалио,
„Вјерну сам му љубу заробно,
„Још је за се нијесам вјенчао;
„Све сам чек'о, док погине Марко,
„А сад ћеш ме ти вјенчати с њоме.
Узе књигу Краљевићу Марко,
Књигу узе, те Мину вјенчава,

265

270

275

280

285

290

Да са киме, већ са својом љубом!
Па сједоше рујно пити вино,
Вино пити и веселити се,
Ал' говори Мина од Костура :
„Чујеш Јело, и срце и душо!
"До сад си се Марковица звала,
„А од сад си Минина госпођа;
„Иди, душо, у ризнице доње,
Те донеси три купе дуката,
„Да дарујем црна калуђера."
Оде Јела у ризнице доње,
Те донесе три купе дуката,

(

Не носи их од Минина блага,

Већ их носи од Маркова блага ;
И донесе сабљу зарђалу,

Па је даје црном калуђеру:
„На ти и то, црни калуђере,

Од подушја Краљевићу Марку.”
Узе сабљу Краљевићу Марко,
Сабљу узе, па је загледује,
Па говори Мини од Костура :
„Господару, Мина од Костура!

295

300

305

310

Јел слободно на весељу твоме „Поиграти ситно калуђерски ?"

315

Вели њему Мина од Костура:

„Јест слободно, црни Калуђере,

„Јест слободно, за што не би било?"

Скочи Марко на ноге лагане,

320

Обрну се и два и три пута,
Сав се чардак из темеља тресе;
Па потрже сабљу зарђалу,