Ману сабльом с десна на лијево,
Те он Мини одсијече главу,
На повика из грла бијела:
„Сад навалʼте, моја аргатијо!
,,Нема вама Мине од Костура."
Навалише триста јаничара
У дворове мине од Костура,
Бијеле му дворе похараше,
Похараше, огњем попалише;
Марко узе своју вјерну љубу
И Минино он покупи благо,
Па отиде бијелу Прилипу
Пјевајући и поп’јевајући.

63.

325

330

335

Марко Краљевић и 12 Арала.

Шатор пење Краљевићу Марко
На Арапској покрајини љутој,
Под шатором седе пити вино.
Јоште Марко чаше не попио,
Ал' допаде робиња девојка
Под шатора Краљевића Марка,
Стаде Марка Богом братимити:
,,Богом брате, Краљевићу Марко!
Вишњим Богом и светим Јованом !
,,Опрости ме данас од Арапа,
„У троје сам допадала руке,
,,Ево данас, брате, у четврте,
,,Међ' дванаест браће Арапчади;
,,Не држе ме, к'о се држи робље,

10

5

„Већ ме бију троструком канџијом, 15 ,,Нагоне ме, да им лице љубим; ,,Не могу и јадна ни гледати, „А камо ли, да им лице љубим.” А Марко је привати за руку, Посади је до десна колена, Огрте је коластом аздијом, А у руке даде чашу вина: ,,На, девојко, те се напиј вина, „Данас те је огрејало сунце, „Кад си дошла к мене под шатора." 25 Тек девојка чашу приватила, И приниче, да с' напије вина, Ал' допаде дванаест Арапа На дванаест ата Арапскије, Сташе Марка називати курвом: „Курво једна, Краљевићу Марко ! „Ти ли поста други цар на земљи, „Да отимљеш робље од Арапа ?" А смеје се Краљевићу Марко : „Ид’т’ одатле, децо Арапчади! „Да ја о вас не огрешим душе." Ал' срдити дванаест Арапа, Сви дванаест сабље потргоше, Te над Марком шатор оборише, На шатору исекли кнопце, Паде шатор на сокола Марка И на његов крсташ алај-барјак И на Шарца коња великога. Каде виде Краљевићу Марко Оборена свилена шатора,

20

30

35

40

45

Плану Марко, као ватра жива,
Пак он скочи на ноге лагане,
Довати се Шарца великога,
За се баци Богом посестриму
Три пута је опаса појасом,
А четвртом од сабље кајасом,
Пак потрже сабљу оковану,
Tе потера дванаест Арапа;
Не сече и по грлу бијелу,
Већ и сече по свилену пасу;
Од једнога двојица падају,
Од дванаест Марко начинио,
Од дванаест двадест и четири.
Пак се ману преко поља равна,
Кано звезда преко ведра неба,
Оде право ка Прилину граду,
Ка својему двору бијеломе,
Пак дозивље Јевросиму мајку:
„Јевросима, моја стара мајко!
,,Моја мајко, моја слатка рано!
,,Ево, мати, Богом посестриме,
„Ран’ је, мајко, мене каконо си,
„Удоми је, кано чедо своје,
„Да би, мајко, стекли пријатеље.”
Ранила је Јевросима стара,
Ранила је, и удомила је
У Рудника града бијелога
У велику кућу Диздарића
Међу мили девет братенаца.
Отуд Марко стече пријатеље;
Одлазио често посестрими;

50

55

60

65

70

75

Као својој сестрици рођеној,
И често се вина напијао.

64.

Марко Краљевић и кћи краља
Арапскога.

Пита мајка Краљевића Марка:
„Ја мој синко, Краљевићу Марко!
„Што ти градиш млоге задужбине,
,,Ил, си тешко Богу згријешио,
,,Ил' си лудо 47) благо задобио ?"
Вели њојзи од Прилипа Марко :
„Ој Бога ми, моја стара мајко !
„Једном бијах у земљи Арапској,
,,Па ураних на воду чатрњу,
„Да напојим мојега Шарина;
,,Кад ја дођох на воду чатрњу,
„Ал' на води дванаест Арапа;
„Ја шћадијах, мати, преко реда
,,Да напојим мојега Шарина,
,,Не даде ми дванаест Арапа;
,,Мати моја, извадисмо кавгу:
„Ја потегох тешку топузину,
,,Те ударих црна Арапина,
„Ја једнога, мене једанаест,
,,Ја двојицу, мене десетина,
„Ја тројицу, мене деветина,

1

+) „лудо благо задобно" значи: без муке и без намеши, само срећом, а много блага.

,,Ја четири, а мене осмина, „Ја петину, а мене седмина, „Ја шестину, а мене шестина; „Шестина је мене надвладала, „Свезаше ми руке наопако, „Одведоше краљу Арапскоме, „Краљ ме баци на дно у тавницу, „Ја тавновах за седам година, „Нит' ја знадох, кад ми љето дође, 30

Нит' ја знадох, кад ми зима дође,

Осим једно, моја стара мајко : ,,Зими би се грудале ђевојке, „Пробаце ми по груду снијега, ,По том знадем, да је дошла зима; 35 „Бети баце стручак босиока, ,,По том знадем, да је љето, мајко.

А кад наста осма годиница,

""

39

99

99 99

Тавница ми није додијала, „Додија ми Арапка ђевојка, „Мила ћерца краља Арапскога, „Долазећи јутром и вечером; „Виче мене на тавнички пеннер: „Не трун', јадан, у тавници, Марко! „Већ дај мене твоју вјеру тврду, ,,,,Да ћеш мене узет' за љубовцу, ,,Да избавим тебе из тавнице, „Добра твога из подрума Шарца, Накупићу жутијех дуката, Болан Марко! колико ти драго. „Кад се, мати, виђех на невољи, „Скинух капу, метнух на кољено,

99 99

25

40

45

50