„Па се кунем капи на кољену:
„Тврда вјера! оставит те не ћу,
„„Тврда вјера! преварит те не ћу;
И сунце је вјером преврнуло,
Те не грије зими к'о и љети,
„„А ја вјером преврнути не ћу.""
„То промисли Арапка ђевојка,
„Промислила, да се кунем њојзи:
„Једно вече бјеше омркнуло,
„Отвори ми од тавнице врата,
„Изведе ме из тавнице, мајко,
„Доведе ми помамна Шарина,
„И још себе бољег од Шарина,
„Донесе ми сабљу оковану ;
„Отале се доватисмо коња
„И одосмо кроз земљу Арапску.
„Каде јутро бјеше освануло,
„И ја сједох, мати, отпочиват
„А уза ме Арапка ђевојка,
„Загрли ме црнијем рукама,
„Кад погледах, моја стара мајко, Она црна, а бијели зуби,
„То се мене мучно учинило,
„Ја потегох сабљу оковану
„Ударих је по свилену пасу,
„Кроз њу сабља, мати, пролећела;
„Приватих се мојега Шарина,
,Још Арапци глава проговара:
Богом брате, Краљевићу Марко !
»» Немој, болан, мене оставити!""
„Ту сам, мати, Богу згријешио,
„А велико благо задобио,
„Те ја градим млоге задужбине."
Марко Краљевић у Азачкој шамници.
Боже мили! на свем тебе вала!
Какав бјеше делибаша Марко!
Какав ли је данас у тамници,
У тамници Азачкој проклетој!
Тамница је кућа необична:
У тамници вода до кољена,
Од јунака кости до појаса;
Туде иду змије и јакрепи,
Хоће змије очи да попију,
А јакрепи лице да нагрде,
Да отпадну ноге до кољена
И јунаку руке до рамена.
Пишти јадан по тамници Марко,
Пишти Марко, до Бога се чује,
Гледа Марко Азачкој чаршији,
Не е л кога угледати свога;
Ни ког свога, до Бога једнога,
Но угледа лијепу ђевојку,
Милу шћерцу краља од Азака,
Бевојку је Богом сестримио :
„Богом сестро, краљева ђевојко!
„Дођи мене тамници на пенџер."
Бевојка је за Бога примила, И за Бога и за брата свога, Она дође тамници на пенџер, Марко њојзи тихо проговара: Богом сестро, краљева ђевојко! „Иди бабу од Азака краљу, „Од мене му поклон и поздравље: „Кумим њега Богом истинијем, „Нек ме пусти из тамнице клете , А на вјеру и на вересију „И на јемца Бога истинога, „Да ја идем до Прилипа града, „Да донесем за откупа благо, „Вјера моја, двадесет товара; „Ако ли ми вјеровати не ће, „Нек ме пусти из тамнице клете, „Па нека ме у гвожђе окује,
„Ја ћу ситну књигу оправити
„Мајци мојој у Прилипа града,
„За откуп ће донијети благо;
„У тамници живити не могу.
Кад ђевојка рјечи разумјела,
Она оде краљу на дивана,
Када бабу на диван изиђе,
Питао је од Азака краљу:
„Ој Бога ти, мила ћери моја!
„Шта је тебе тамо нестануло?
„Илти мало свиле и кадиве,
„Или злата, ил' бијела платна?
"Ал' лијепе чохе Парагуна
„И резане, па и нерезане?"
Бесједи му лијепа ђевојка:
„О мој бабо, од Азака краљу!
„Свашта доста у двору твојему,
Ништа мене није нестануло;
Но ево ти поклон и поздравље
„А од сужња Краљевића Марка,
„Да га пустиш из тамнице, бабо,
"А на вјеру и на вересију
„И на јемца Бога истинога,
„Док отиде до Прилипа града,
„За откуп ће донијети благо,
„Донијети двадесет товара;
„Ако ли му вјеровати не ћеш,
„Пусти њега из тамнице, бабо,
У жељез га гвожђе окуј тешко,
Он ће ситну књигу оправити „Мајци својој у Прилипа града, „За откуп ће донијети благо.” Кад то зачу од Азака краљу, Он ђевојци прјеке рјечи каже: „Кучко једна, а не ћери моја! „Шњиме си се, кучко, сјаранила 1 А тако ми Бога великога!
"Не ћу пустит из тамнице Марка,
„Држаћу га за девет година,
„Док му змије очи не попију,
„А јакрепи не нагрде лице;
„Док м' отпадну ноге до кољена
„И јунаку руке до рамена;
„Кад допадне таке муке Марко,
„Ја ћу пуститʼ сужња без динара,
„Изнијећу туц'ка на сокаке,
,Нека проси, нек се љебом рани.
Кад ђевојка р’јечи разумјела,
Она оде на тамницу Марку,
Све му каза, како краљу каже.
Каде зачу Краљевићу Марко,
Пишти Марко, до Бога се чује,
Па ђевојци био говорио:
„Богом сестро, краљева ђевојко!
„Донеси ми дивит и хартије,
„Да ја китим једну ситну књигу,
„Да је пратим у Прилипа к Мајци,
„Нек продаје земље и градове,
Нек продаје, нек за душу даје, „Нек се рани и ода зла брани; „Вјерној љуби, нек се преудаје; „Милој сеји, да с не куне мноме; „Мене вође кости иструнуше „У тамници Азачкој проклетој.” Донесе му дивит и хартију, Те је ситну књигу накитио, Не кити је, куд је њојзи каже, Но је кити преко мора сињег, Преко мора до града Солуна, До Дојчила Богом побратима: „О Дојчило, Богом побратиме! „Тешке сам ти муке допаднуо, „Тешке муке, у Арапске руке, „Допаднуо ропства и тамнице, „А проклете Азачке тамнице; „У тамници живити не могу,
|