Тамница је кућа необична;
,,Избави ме, ако Бога знадеш!"
Па дозивље сивога сокола :
„О соколе, пуст ми не остао!
„Носи књигу ка граду Солуну,
„Ка Дојчилу Богом побратиму,
"Нек избави мене из тамнице.
Узе соко ону ситну књигу,
Па се изви небу под облаке,
Право оде ка Солуну граду
Баш у јутру у свету неђељу,
Ал' бијаше господа Солунска,
Ал' бијаше у бијелој цркви
На јутрењи и на летурђији,
Паде соко на бијелу цркву,

Пишти соко, до Бога се чује,
Познаде га Дојчило војвода,
Па ишета из бијеле цркве,
Те он сједе у сребрна стола,
К њему дође сив-зелен соколе,
Испод крила ситну књигу пушти.
Узе Дојчил ону ситну књигу,

Кад он виђе, што му књига каже,
Удари се по кољену руком,
Нова чоха прште на кољену
И од злата бурма на рукама,
Сузе рони низ бијело лице:
„Ала! брате, Краљевићу Марко!
„Тешке ти си муке допануо!
„Без јада се избавити не ћеш."

120

125

130

135

140

145

Па он мисли, што ће и како ће,

Све мислио, на једно смислио,
Па узимље боју карабоју,
Бијело је обојио лице,
Начини се црни Арапине,
Па изведе добра коња дора,
На добра се дора дохитио,
Право оде ка Азаку граду.
Кад је био низ поље Азачко,
Тешко био наљутио дора,
Добар доро на колаче скаче,
У пријеко дванаест аршина,
У дужину двадест и четири,
висину три копља јуначка 48),

150

155

48) У Будиму су прије осам година прештампане из друге и чешерше књиге пређашњега изданија све пјесме о Марку Краљевићу под именом: „Песме Кралѣвића „Марка совокуплѣне изъ различити юначки песна„рица. Изданіемъ Консшаншина Каулиціе, Книго,продавца Ново-Садскога. (Serbische Heldenlieder) у „Будиму Писмены Крал: Всеучилища Пештанскогъ. "1836." (на осмини 125 страна). Да су пјесме ове прештампане вјерно, од слова до слова, онда ја овдје не бих ни спомињао неправде, коју ми је књижар с тијем учинио свога добитка ради; али су оне тобожњијем поправљањем тако искварене и нагрђене, да је криво по сав народ наш и срамота готово по све наше књижевнике данашњега нараштаја. Не само што је Г. Каулиција, или неко други на његову молбу или за пла ту, у овој пјесми овдје додао из своје главе 36 стихова (те пјесму тобоже довршио), него су и у другима

66.

Марко Краљевић и Арапин.

Кулу гради црни Арапине,
Кулу гради од двадест тавана,

многе ријечи (на стотине) измијењане и читави стихови нагрђени. Ја ћу овдје чуда ради додати само неколико примјера, које сам опазио гдје сам у књижицу загледао, а сву је редом нијесам ни читао. Тако н, п, у пјесми Сестра Леке кайешана (стих 470 - 477):

У оригиналу :

арешшамиано: Шта с видио, шта си смило-| Шта с видіо шта си смило

А на томе војводи Милошу, | На шомъ швоме Войводи Милошу,

Ђе је виђен, ђе је снажан ју-| Ди в виђенъ дил в снажанъ

нак;

юнак,

Јеси л' чуо, ђе причају људи, Нисил чуо

люди,

шша говоре

Ђе ј' Милоша кобила родила, Да в Милошъ одъ кобиле

А некака сура бедевија,

Бедевија, што ждријеби ждра

ле,

мјесто:

рођень,

И шо нека сура бедевія,
Бедевія што ждреби ждра-

лѣве,

Нашли су га јутру у ерђели. | Нашли су га зоромъ у ергели. Тако у пјесми Марко Краљевић и Арапин (стих 5 и 6): арешшамиано: Ударно стакла у пенџере, Прилеиіо стакла на пенџере, Простро је свилом и кадифом Прострео в свилу и кадифу. За харшију би се могло казати прилепио на пенцере, а за стакло се говори ударио у пенџере; тако

Украј сињег мора дебелога;
Кад је Арап кулу начинио,

је у оригиналу смисао, да је Арапин простро (за-
стръо) кулу свилом и кадифом, а не свилу и кадифу!
Тако у пјесми Женидба Марка Краљевића (стих 6):

мјесто:

Ирешшамиано :

А не може служит мрка вина | А не може служит Марка віномъ (!!!).

А у пјесми Смрш Марка Краљевића (стих 69):

мјесто: Л'јеп ти бјеше, ја за ода

Ирешшамиано:

по Ліва, шы быше я за мало
доба (?!!!).

Тако је прештампано „чинишъ задужбине" мјесто
„градиш задужбине", а у Српскоме је рјечнику (код
ријечи задужбина) назначена разлика између гра.
диши задужбину и чиниши задужбину! Тако је у
пјесми Марко Краљевић и Муса кесеџија (у стиху
10) од „одврћ ћу се” начињено „одвршћу се”! Та-
ко је у пјесми Урош и Мрлавчевићи (у стиху 71) од
сагр’јешио начињено согрѣшіо, а у пјесми Марко
Краљевић и кћи краља Арапскога (у стиху 4) од
згријешио начињено согрешіо; а и Француз у Пари-
зу, који је поле учио познати разлику између Славен-
скијех нарјечија, може знати, да у овакијем догађајима
није Српски со (него са, или су, или с
-које се пред
гдјекојијем словима претвара у з, као изуж-)!
Тако је у пјесми Смрш Марка Краљевића (у стиху
109) мјесто „нек се цркве красе” прештампано „нек се
Цркве красу"! Тако је у пјесми Марко Краљевић и
кћи краља Араискога на два мјеста (у стиху 35 н 37)
од „По шом” начињено „По шимъ”! А у тој истој
пјесми (у стиху 16) „од извадисмо кавгу” начињено
је „завадисмо кавгу”! По народноме говору кавга се

Дарио стакла у пенџере,
Простро је свилом и кадиФОМ,
Па је онда кули говорио:

„Што ћеш пуста у приморју, куло?
„Кад по тебе нитко шетат’нема:
„Мајке немам, а сестрице немам,
„А јоште се оженио нисам,
„Да по тебе љуба моја шеће;
"Ал' тако ме не родила мајка,
,,Већ кобила, која бедевију,
„Запросићу у цара ђевојку;
"Јал' ће ми је царе поклонити,
„Јали ће ми на мејдан изићи."
То је Арап кули изрекао,

Па он одмах ситну књигу пише,
Те је шаље цару у Стамбола:
„Господине, царе од Стамбола!
„Код мора сам кулу начинио,
„По њојзи ми нитко шетат нема,
„А јоште се оженио нисам;

5

10

15

20

не може завадиши, него се замешне, учини, 0гради н (у пјесмама) извади; а људи се заваде, те постане кавга ! и т. д.

Кад се ова ствар расуди са свију страна, онда се може казати, да је ово право мјерило жалоснога стања данашње наше литературе. По овоме сад сваки паметан човјек може помислити : кад се овако чини с народнијем пјесмама, које су наштампане, по свијету се разишле и на различне језике превођене, а шта би од њих било, да су их оваки наши књижевници скупљали и први пут штампали?