„Поклони ми шћерцу за љубовцу ;
„Ако л' ми је поклонити не ћеш,
„А ти хајде на мејдан јуначки."
Дође књига цару честитоме,
Када виђе, што му књига каже,
Стаде царе тражит' мејданџије,
Обећава благо небројено,
Ко погуби црног Арапина.
Мејданџије млоге одлазише,
Ал' Стамболу ни један не дође.
Нуто цару велике невоље!
Веће њему неста мејданџија,
Све погуби црни Арапине.
Ни ту није големе невоље,
Ал' с' опреми црни Арапине
Из приморја са бијеле куле:
Он с обуче у рухо господско,
A
припаса сабљу оковану,
Па опреми сиву бедевију:
Потеже јој седмере колане,
Заузда је уздом позлаћеном,
Па привеза чадор у теркију,
И са стране тешку топузину ;
Кобили се на рамена баци,
Па упрти копље убојито,
Оде право бијелу Стамболу.
Кад је дош'о пред Стамболска врата,
Пред вратима копље ударио,
А за копље свезо бедевију,
Пак разапе бијела чадора,
И на Стамбол он наметну намет: 55
Све на ноћцу по јалову овцу
И фуруну љеба бијелога,
Један чабар жежене ракије,
По два чабра црвенога вина,
И по једну лијепу ђевојку,
Те му служи црвенику вино,
А ноћи јој б'јело лице љуби,
Дневи даје у земљу Талију,
Те узима небројено благо.
Тако држа три мјесеца дана;
Ни ту није голема зулума ;
Арап узја танку бедевију,
Наћера је кроз Стамбол бијели,
Дође право под цареве дворе,
Виче цара из грла бијела:
„Море царе! изводи ђевојку.”
Па потеже тешку топузину,
Њоме лупа цареве дворове,
Сасу њему стакла у пенџере.
Кад се царе виђе на невољи,
Даде њему цуру на срамоту.
Сједе Арап свадбу уговарат':
„До петнаест бијелијех дана,
„Док отидем у приморје равно,
И сакупим киту и сватове.”
Пак посједе танку бедевију,
И отиде у приморје равно,
Да он купи кићене сватове.
Кад то зачу царева ђевојка,
Цвили јадна, како љута гуја:
"Јаох мене до Бога милога!
„За кога сам лице одгајила!
„Да га љуби црни Арапине!"
У то доба и ноћ омркнула;
Сан уснила госпођа царица,
Бе јој на сну чоек говорио:
„Има, госпо, у држави вашој
„Равно поље широко Косово,
„И град Прилип у пољу Косову,
У Прилипу Краљевићу Марко;
„Вале Марка, да је добар јунак;
Пошљи књигу Марку Краљевићу,
Посини га Богом истинијем,
„Обреци му благо небројено, „Нек ти отме шћерцу од Арапа." Кад у јутру јутро освануло, Она трчи цару господару, Те казује, шта је у сну снила. Кад је царе рјечи разумијо, Брже пише сићана Фермана, Те га шаље бијелу Прилипу, На кољено Краљевићу Марку: Богом синко, Краљевићу Марко! "Ходи мене бијелу Стамболу, „Погуби ми црног Арапина, „Да ми Арап не води ђевојку, „Даһу тебе три товара блага.” Ферман оде Краљевићу Марку, Када Марко сићан ферман прими, И кад виђе, шта су њему пише, 115 Он говори царском татарину:
„Иди с Богом, царев татарине!
„Поздрави ми цара поочима:
„Ја не смијем на Арапа доћи;
„Арапин је јунак на мејдану;
„Кад ми узме са рамена главу,
„Што ће мене три товара блага?"
Оде татар цару честитоме,
Те казује, што је рек'о Марко.
Кад то чула царица госпођа,
Она гради другу ситну књигу,
Те је шаље Краљевићу Марку:
„Богом синко, Краљевићу Марко!
„Не дај мене шћерцу Арапину,
„Ево тебе пет товара блага.”
Књигу прими Краљевићу Марко,
Када виђе, што се у њој пише,
Он говори царском татарину:
„Иди натраг, царев татарине!
„Иди кажи мојој поматери:
„Ја не смијем на Арапа доћи;
„Арапин је јунак на мејдану,
„Скинуће ми главу са рамена;
„А ја волим моју русу главу,
Нег’све благо цара честитога.”
Оде татар и каза царици,
Што је рек'о Краљевићу Марко.
Кад то зачу царева ђевојка,
Скочи млада на ноге лагане,
Пак довати перо и хартију,
У лице је пером ударила,
Од образа крви отворила,
Марку ситну књигу написала:
Богом брате, Краљевићу Марко! „Братимим те Богом истинијем,
И кумим те Богом истинијем „И вашијем светијем Јованом, „Не дај мене црну Арапину,
„И ево ти седам бошчалука,
„Нит’су ткани, нити су предени,
Ни у ситно брдо увођени,
Већ од чиста злата саљевани: „И даћу ти од злата синију, „На синији оплетена гуја,
Повисоко главу издигнула, „У зубима држи драги камен, „Поред ког се види вечерати „У по ноћи, као у по дана;
„И даћу ти сабљу оковану,
На којој су три балчака златна
„И у њима три драга камена
„(Ваља сабља три царева града),
"Још ћу царев печат ударити,
„Да те везир погубит не може
„Док честитог цара не запита.”
Посла Марку књигу по татару;
Када Марку ситна књига дође,
Те он виђе, што му књига каже,
Онда стаде Марко говорити:
„Јаох мене, моја посестримо !
„Зло је поћи, а горе не поћи:
„Да с не бојим цара и царице,
„Ја се бојим Бога и Јована ;
|