Баш ћу поћи, да не ћу ни доћи."

180

99

Он опреми натраг татарина,

Нит' му рече доћи, ни не доћи,
А он оде на танану кулу,
Те облачи на се одијело:
А на плећи ћурак од курјака,
А на главу капу од курјака;
Па припаса сабљу оковану,
Јоште узе копље убојито;
И он сиђе у подруме Шарцу,
Потеже му седмере колане;
Па наточи један мијех вина,
Објеси га Шарцу с десне стране,

185

190

Он не иде цару ни везиру,
Веће иде у Новога хана,
У хану је конак учинио.
Кад је било испред тавне ноћи,
Он поведе Шарца на језеро,
Да га ладне напоји водице,

Ал' му Шарац воде пити не ће,
Већ погледа често око себе,
Ал' ето ти Туркиње ђевојке,
Покрила се злаћеном марамом;
Како дође на језеро млада,
Поклони се зелену језеру,
Пак језеру стаде бесједити:

200

205

210

„Божја помоћ, зелено језеро !
„Божја помоћ, моја кућо вјечна!
"У тебе ћу вијек вјековати,

„Удаћу се за тебе, језеро,

Волим за те, него за Арапа. Јави јој се Краљевићу Марко: „Ој госпођо, Туркињо ђевојко! „Што нагони тебе у језеро?

„За што л' ћеш се удат за језеро? „Каква ти је голема невоља?”

Поговара Туркиња ђевојка:

„Прођи ме се, гола дервишино!

215

220

99

225

Што ме питаш, кад помоћ' не можеш?" Све му каза од краја до конца, Од шта млада бјежи у језеро: „Најпослије казаше ми Марка „У Прилипу граду бијеломе, „И казаше, да је јунак Марко, „Да би мог'о Арапа згубити; „Ја сам њега Богом братимила,

230

„И кумила светијем Јованом,

И даре му млоге обрицала;

„Но залуду! не шће доћи Марко, „Не шће доћи, не дошао мајци !”

Ал' говори Краљевићу Марко:

99

Не куни ме, моја посестримо !

„Ја сам главом Краљевићу Марко.”
Кад то зачу лијепа ђевојка,
Објеси се Марку око врата:

235

„Богом брате, Краљевићу Марко! "Не дај мене црну Арапину.”

240

Рече њојзи Краљевићу Марко:
„Посестримо, Туркињо ђевојко !

„Док

99

мене и на мене главе,

„Не дам тебе црном Арапину;

245

Немој другом казивати за ме,
Веће кажи цару и царици,

99

„Нек ми штогођ за вечеру спреме, „Ал' нека ми вина не омале,

99

„Нек ми пошљу у Новога хана;
„Кад Арапин са сватови дође,
„Нека њега л'јепо дочекају,
„И нек тебе даду Арапину,
„Да у двору не замеће кавге,
„А ја знадем, ђе ћу те отети,
Ако Бог да и срећа јуначка.
Оде Марко у хана Новога,
А ђевојка у цареве дворе,
Па казује цару и царици,
Да је дош'о Краљевићу Марко;
Кад то зачу царе и царица,
Спремише му господску вечеру,
И спремише црвенога вина,
И послаше у Новога хана.
Сједе Марко пити рујно вино,
А Стамбол се стаде затворати;
Дођ ханџија, да затвори врата,
Пита њега Краљевићу Марко:
„Што се тако рано затворате?"
Ханџија му право казиваше:
„Ој Бога ми, незнани јуначе!
„Арапин је шћерцу испросио

250

255

260

265

270

99

275

280

285

„На срамоту у цара нашега, „Вечерас ће доћи по ђевојку; „Од његова страха великога „Ми се тако рано затворамо. Не да Марко затворити врата, Већ он стаде, да види Арапа И његове кићене сватове. Стаде јека бијела Стамбола, Ал' ето ти црна Арапина На кобили танкој бедевији, И за њиме пет стотина свата, Пет стотина црнијех Арапа: Арап ђевер, стари сват Арапин, А Арапин црни младожења; Скаче пуста под њим бедевија, Испод ногу камен излијеће, Те разбија хане и дућане! Кад су били испред Новог хана, Онда Арап сам себе говори: „Боже мили! чуда великога! „Цијел Стамбол јесте позатворан „Од мојега страха великога, „Осим врата од Новога хана! „Да л у њему ниђе никог нема ? „Да л' је како лудо и манито, „Које јоште за мој страх не знаде?" Оде Арап пред цареве дворе, И ту тавну ноћцу преноћише. Кад у јутру јутро освануло, Цар изведе Арапу ђевојку, И опреми рухо ђевојачко:

290

295

300

Натовари дванаест товара.
Пође Арап кроз Стамбол бијели
Са ђевојком и са сватовима;
Кад су били испред Нова хана,
Опет ханска врата отворена;
Арап нагна танку бедевију,
Да погледа, тко има у хану;
Марко сједи насред Новог хана,
Те он пије црвенику вино,
Не пије га чим се вино пије,
Већ леђеном од дванаест ока,
Пола пије, пола Шарцу даје;
Шћаше Арап да заметне кавгу,
Али Шарац свезан на вратима,
Не даде му унутра уићи,
Већ кобилу бије по ребрима.
Арапин се у сватове врати,
Па одоше низ Стамбол-чаршију.
Тада уста Краљевићу Марко,
Он изврати ћурак од курјака,
И изврати капу од курјака;
Своме Шарцу потеже колане,
Па објеси мјешину са вином,

C
Друге стране тешку топузину,
Да не крива ни тамо ни амо;
Он узима копље убојито,
Пак се скаче Шарцу на рамена,
Ишћера га на Стамбол-чаршију.
Када стиже Арапске сватове,
Одмах стаде заметати кавгу

И прогонит стражње мимо прве;

305

310

315

320

325

330