Што ће моје тјело укопати,
,,Други ћемер нек се цркве красе,
Трећи ћемер кљасту и слијепу,
„Нек слијепи по свијету ходе,
„Нек пјевају и спомињу Марка."
Када Марко књигу накитио,
Књигу врже на јелову грану
Откуда је с пута на погледу;
Златан дивит у бунар бацио;
Скиде Марко зелену доламу,
Прострије је под јелом по трави,
Прекрсти се, сједе на доламу,
Самур-калпак над очи намаче,
Доље леже, горе не устаде.
Мртав Марко крај бунара био
Од дан' до дан' неђељицу дана,
Когођ прође друмом широкијем,
Те опази Краљевића Марка,
Сватко мисли, да ту спава Марко,
Око њега далеко облази,
Јер се боји, да га не пробуди.
Бе је срећа, ту је и несрећа,
Бе несрећа, ту и среће има:
А сва добра срећа изнијела - Un
Игумана Светогорца Васа
Од бијеле цркве Вилиндара
Са својијем ђаком Исаијом;
Кад игуман опазио Марка,
На ђакона десном руком маше :
„Лакше, синко, да га не пробудиш,
„Јер је Марко иза сна зловољан,
„Па нас може оба погубити."
Гледећ кале како Марко спава
Више Марка књигу опазио,
Према себе књигу проучио,
Књига каже, да је мртав Марко.
Онда кале коња одсједнуо,
Па привати за делију Марка,
Ал' се Марко давно преставио. - А
Проли сузе проигуман Васо,
Јер је њему врло жао Марка;
Отпаса му три ћемера блага,
Отпасује, себе припасује.
Мисли мисли проигуман Васо,
Бе би мртва саранио Марка,
Мисли мисли, све на једно смисли:
Мртва Марка на свог коња врже,
Па га снесе мору на јалију,
С мртвим Марком сједе на галију,
Одвезе га право Светој гори,
Извезе га под Вилиндар цркву,
Унесе га у Вилиндар цркву,
Чати Марку, што самртну треба,
Насред б'јеле цркве Вилиндара
На земљи му тјело опојао,d,en,
Онђе старац укопао Марка,
Биљеге му никакве не врже,
Да се Марку за гроб не разнаде,
Да се њему душмани не свете.
Радул-бег и Бугарски краљ
Шишман.
Мили Боже, на свему ти вала!
Двије су се завадиле гује,
Двије гује, два брата рођена:
Завади се бего Радул-бего
Са Мирчетои братом рођенијем;
Да око шта, веће ни око шта,
Око пусте земље Каравлашке;
Каравлашке и Карабогданске:
Мирко иште земље старјешинство,
А не да му бего Радул-бего,
Већ увати Мирчету војводу,
Те га баци на дно у тавницу,
Кључе баци у тихо Дунаво.
Како баци кључе у Дунаво,
Тако беже брата заборави.
Но Мирчети Бог и срећа дала,
У Радула добра љуба бјеше,
Жао снаси милосна ђевера,
Ноћом пусти ронце и рибаре,
Те извади кључе од тавнице,
Па огледа милосна ђевера,
Носи њему танке преобуке,
И рани га љебом бијелијем
А напаја вином црвенијем.
Тако стаде за три годинице,
Кад настаде година четврта,
Књигу пише краљу Шишманине
Од Трнова од земље Бугарске,
Те је шиље бегу Радул-бегу:
О чу ли ме, бего Радул-бего!
Ево ми се мушко чедо нађе,
„Но те кумим Богом истинијем „И нашијем светијем Јованом, „Дођи мене ка Трнову граду,
Те ми крстиш у бешици сина, „Нек смо, бего, главни пријатељи!" Књига дође бегу Радул-бегу, А кад бего књигу проучио, Удрише му сузе од очију, На ум паде бегу Радул-бегу, Ђе ће њега краљу преварити, На невјери сама погубити, Пак дозивље љубу Анђелију, Оде шњоме бего говорити: „О чу ли ме, моја вјерна љубо! Ево мене ситна књига стиже „Од Шишмана из земље Бугарске, Краљ ме зове, да му крстим сина, „Но ја видим, ђе је пријевара,
Бе ће краље мене да превари
„И на вјери мене да погуби,
„Да ми отме земље и градове
„И зароби тебе за љубовцу;
„Но ме свјетуј, моја вјерна љубо!"
Женска страна мудро проговара:
„Господару, бего Радул-бего!
„Бе су жене људе свјетовале?
Што л' ћу и ја тебе свјетовати, „Кад ено ти свјета у тавници, „Брата твога, а ђевера мога, „Господара Мирка војеводе? "Он ће тебе мудро свјетовати." Ал говори бего Радул-бего: „Мучи љубо, муком умукнула! „Јер помињеш Мирчету војводу? „И кости су њему иструнуле." Кад то зачу љуба Радулова, Она оде на тавничка врата, Те изведе Мирчету војводу, Одведе га у бијеле дворе, Па добави млада берберина, Те обрија Мирчету војводу, Обуче му господско одјело, Оде шњиме бегу на чардаке. Кад га виђе бего Радул-бего, Пред њиме је на ноге скочио, Руке шири, те г у лице љуби, А пита та за јуначко здравље: „Јеси ли ми, брате, у животу ?" Проговара Мирчета војвода:
„Јесам, брате, али у рђаву:
„Једва носим у костима душу.
Оде му се бего туговати,
Шта му пише краљу Бугарине:
„Но чу ли ме, мој брате Мирчета!
„Свјетуј мене и научи, брате,
„Хоћу л ићи граду Трновоме
|