„Зло си сео, војвода Драгија!
„Зло си сео и вино попио
„На језеру међу господари!
„Одбеже те Љутица Богдане,
„Одведе ти шарца и Шаврана,
„Манојла ти брата погубио."
Онда скочи војвода Драгија,
Оде вришко двору господскоме,
Па уседе шару бедевију,
Од које је и Шавран и шарац ;
Доброј шари добру вољу даје,
Цичи шара, како змија љута,
Ha
ноздрве модар пламен лиже,
Меће пене преко господара,
По с три копља у висине скаче,
По с четири добре 50) у напредак ;
Брзо шара достиже Богдана,
Достиже га, па га и престиже;
А када се натраг повратила,
Она цикну, како змија љута,
Пак довати Љутицу Богдана,
Довати га зуби за ождреље,
Уд’ри шњиме о земљицу чарну,
Те се Богдан с душом растануо.
Над њим стао војвода Драгија,
Над њим стао, те сузе пролива:
„О Богдане, моја слуго верна!
„И Богдане, моје чедо граго!
50) Добре ваља да је овдје мјесто добро, Славенски
„Кад је тебе шарац омилио, За што ми га заискао ниси?
Ја би ти га поклонио, сине, „И твоју би трудбу наплатио;
Не би тако лудо погинуо,
Ни ја мога браца изгубио.” Па Богдана онде саранио, Браца свога двору однесао, Те и њега саранио лепо, Обојици издао за душу,
Како царски ваља и требује,
Како ;' закон у вери ришћанској.
Олеш шо, али друкчије.
Цар честити диван учинио,
Све везире на диван позива,
Све му паше на диван дођоше,
Ал' не дође паша Сеидиме.
Цар пашама даде пашалуке,
И агама даде агалуке.
А кад царе диван разметнуо,
Ал ето ти паше Сеидима,
Онда му је царе бесједио:
Слуго моја, пашо Сеидиме!
Камо се ти прије на дивана ?
Ја пашама дадо пашалуке
И агама дадо агалуке,
Што ћеш сада, пашалука нема?”
Вели њему паша Сеидиме:
„О честити царе господине!
"Нисам мого на диван ти доћи,
„Јер сам иш'о доље у Дољане,
„Те гледао чуда негледана
"У некога Комнен-каурина,
,Каква јаше вранца од мегдана,
Онакога у свијету нема:
„На челу му јарко сунце сија,
„А на грлу сјајна мјесечина,
„На сапима звијезда даница;
„Кад га игра, згледати се не да.”
Онда царе стаде бесједити:
„А да чујеш, пашо Сеидиме!
„Добави ми вранца Комненова,
„Ја укради, ја за благо купи,
„Метнућу те до себе везиром,
„И даћу ти три бијела града,
„Нек су твоји, докле ти је трага;
„Акол’ми га добавити не ћеш,
„Нека знадеш, осјећ ћу ти главу."
Кад то чуо паша Сеидиме
Све мислио, на једно смислио,
Па он оде младу берберину,
Те је своју обријао браду,
Па се гради од Пазара Раде,
Право иде Комненову двору,
И Комнену Божју помоћ виче;
Мало га је Комнен познавао,
Па је њему био говорио:
„Здраво да си, пашо Сеидиме!
„Што си, море, обријао браду,
„Кад ти није за невољу било?” Мудро га је паша преварио:
О Комнене, што си полудио,
„Ја нијесам паша Сеидиме,
„Већ сам главом од Пазара. Раде;
„Ја сам чуо и људи ми кажу,
„Да ти имаш доста соколова,
„Да ми дадеш два сокола сива,
„Служићу те, колико рекнемо!"
Онда вели Комнен војевода:
„Ој Бога ми, Раде од Пазара!
„Ја би рек'о, да си Сеидиме,
„Да нијеси обријао браде,
„Јер је таког струка и узраста,
И такога ода и погледа;
„А ја имам доста соколова,
Даћу теби два сокола сива,
„Служићеш ме три године дана.
И на то је паша пристануо.
Служио га до двије године,
Не мог'о му ни видити вранца,
А камо ли њега да одведе;
Кад настала трећа годиница,
Пође Комнен у лов у планину;
И поведе пашу Сеидима,
Да он лови утве златокриле,
Не понијо стари соколова,
Већ понијо тиће соколиће,
Који лову научени нису.
А кад Комнен у планину дође
Бено плове утве златокриле, Он ми пусти тиће соколиће, Да ватају утве златокриле, Полетише утве под облаке, А соколи утве и не гледе, Него лете од јеле до јеле; Онда вели Комнене војвода: „Слуго моја, Раде од Пазара! „Иди брже двору бијеломе, „Донеси ми старе соколове, Да поватам тиће соколиће.” Ал' бесједи паша Сеидиме: „Ој Бога ми, „Твоја госпа вјеровати не ће,
Не ће мени дати соколова,
„Већ дај мени каква обиљежја.” Превари се Комнене војвода,
Те му даде златан прстен с руке.
Лети паша Комненову двору.
Пита њега љуба Комненова:
„Слуго наша, од Пазард Раде!
Камо теби Комнен господару
Онда јој је паша бесједио:
„Ој Бога ми, Комненова госпо!
„Ти не питај за Комнена твога!
„Силна га је опколила војска,
„Видиш, да сам коња уморио,
,,До тебе је мене оправио,
"И ево ти посл'о обиљежје,
„Да му пошљеш вранца од мегдана, „Не би л своју избавио главу. "
|