Превари се љуба Комненова,
Превари се, уједе је гуја,
И отвори деветера врата,
И десета, па изведе вранца ;
А кад паша посједнуо вранца,
Не даде му ђаво мировати,
Већ овако стаде бесједити:
„Јеси л чула, Комненова љубо!
„Овако ми поздрави Комнена:
„Да му ј' Турчин одјахао вранца;
„Ја нијесам Раде од Пазара,
„Већ сам главом паша Сеидиме."
То изрече, па с коњем утече.
Оста јадна госпа кукајући,
Кукајући, кано кукавица,
Преврћући, како ластавица ;
Пак изиђе на високу кулу,
Те припали бојницу лубарду.
А кад пуче бојница лубарда,
Чини ти се, земља се потресе.
Комнен у планини,
И ума се јаду осјетио,
Пак се ману тића соколића,
Лети брже двору бијеломе,
Нађе јадну госпу кукајући:
„Што је, љубо, да од Бога нађеш ? „Јесу л жива два близанца сина ?" 135
Онда њему љуба говорила:
„О Комнене, жив те Бог убио! „Јесу живи, не били ти живи!
"Јесам ли те свагда сјетовала,
„Да свакије не наимаш слуга?
„А ти најми пашу Сеидима,
„Превари нас, одведе нам вранца;
„Што ћеш саде, јадна твоја мајка ?”
Онда јој је Комнен говорио:
„Муч', не бој се, драга моја љубо! 145 „Јел’остала сива бедевија,
„Што је нашег ождр’јебила вранца ?" — „Остала је, ујели је вуци!
„Али вранца стигнути не можеш, „Далеко је душман одмакао."
Узја Комнен сиву бедевију,
Оде право трагом за Турчином.
Што је вранац у три пута скак’о,
То кобила у један пут вата.
Насред га је горе сустигао;
Кад кобила угледала вранца,
Она
врисну, гора се потресе;
Кад је вранац осјетио мајку,
Стаде вранац, макнути се не ће.
Бије њега паша Сеидиме,
Бије њега оштром бакарлијом :
„Ајде, вранче, жив те Бог убио!
„Видиш, да сам изгубио главу."
Вранац стоји, макнути се неће.
Повикује Комнене војвода:
„Стан'дер, пашо, да ти најам платим, „Није право, тако да отидеш." Достиже га, одсјече му главу, И поврати вранца од мегдана, Оде двору и здраво и мирно.
Болани Дојчин.
Разбоље се војвода Дојчине
У Солуну граду бијеломе,
Боловао за девет година;
Па Солуна не зна за Дојчина,
Они мисле, да је преминуо.
То се чудо на далеко чуло,
Чак далеко у земљу Арапску,
Зачуо је Усо Арапине,
Једнак чуо, једнак седла вранца,
Право оде ка Солуну граду,
Те он паде под Солуна града,
Под Солуна у поље широко,
Усред поља шатор разапео,
Од Солуна иште заточника,
Да изиђе њему на мејдана,
Да јуначки мејдан подијеле.
У Солуну не има јунака,
Да изиђе њему на мејдана:
Дојчин био, па се разбољео;
Био Дука, па га боли рука;
Јест Илија луда аџамија,
Оно боја није ни виђело,
А камо ли с киме учинило,
Та ако би оно и изишло,
Ал му не да остарила мајка:
„Не, Илија, луда аџамијо!
Тебе хоће Арап преварити, „Те ће ми те луда погубити,
Оставити саморану мајку."
Кад то виђе црни Арапине,
Бе јунака у Солуну нема,
Да изиђе њему на мејдана,
На Солун је порез ударио:
Све на двора по јалова овна,
По фуруну љеба бијелога,
И по товар вина црвенога,
И по кондир жежене ракије,
И по двадест жутијех дуката,
И по једну лијепу ђевојку,
Ја ђевојку, ја невјесту младу,
Којано је скоро доведена,
Доведена, јоште не љубљена.
Сав је. Солун порез изредио,
Редак дође двору Дојчинову;
Али Дојчин никога не има,
До имаде љубу вијерницу
И Јелицу своју милу сеју;
Оне јадне порез састављале,
Алга нико да однесе нема,
Јер га Арап приватити не ће
Без Јелице лијепе ђевојке.
Оне су се јадне узмучиле;
Сједе Јела брату више главе,
Рони сузе низ бијело лице,
Те је брату лице покапала ;
Тад се јадан Дојчин разабрао,
Па бесједи болани Дојчине:
„Двори моји, огњем сагорели!
„А каде ми брже прокапасте?
„Да ми није умријети с миром."
Проговара Јелица ђевојка:
„О мој брате, болестан Дојчине!
,Нису твоји двори прокапали,
„Но су сузе Јелице сестрице."
Тад' говори билестан Дојчине :
„Што је селе, ако Бога знадеш!
"Ал' је вама љеба нестануло?
, Али љеба, ал' црвена вина?
„Али злата, ал' бијела платна,
„Немаш чиме на ђерђефу вести,
„Немаш чиме, ал' немаш по чему?"
Проговара Јелица ђевојка:
„0 мој брате, болани Дојчине!
„Доста имам љеба бијелога,
„А још више вина црвенога;
„Доста злата и бијела платна,
„Имам чиме на ђерђефу вести,
„Имам чиме, и имам по чему;
"Ал' да видиш и друге невоље:
„Јест дошао Усо Арапине
„Под Солуна у поље широко,
„Од Солуна иште заточника,
„Да изиђе њему на мејдана;
„У Солуну не има јунака,
„Да изиђе њему на мејдана;
„А кад виђе црни Арапине,
„Он удари порез на Солуна:
,Све на двора по дебела овна,
„По фуруну љеба бијелога,
„И по товар црвенике вина,
|