Ал повика с бедена Латинче :
„Чујеш куме, Старина Новаче!
„Пред вама је сада затворено
„Седамдесет и седам капија.
Проговори Краљевићу Марко:
„Дај ми, Грујо, Шарца од мејдана,
„На њему су кључи од капија."
Грујо њему доведе Шарина;
Кад се Марко довати Шарина,
Па потеже тешку топузину,
Колико се Марко ражљутио,
Како врата која удараше,
На четири поле одлијећу,
Док он дође на градску капију,
Тврда бјеше, да је Бог убије!
Кад удара тешком топузином,
Сва се љуља из темеља кула,
И просу се из куле камење;
Ал повика Дубровачки краљу
(На кули се оној догодио):
„Немој више ударати, Марко.”
Па долеће и донесе кључе,
И отвори од капије врата.
Стаде Марко капији на врата,
Броји својих хиљаду сватова,
Сватови му на број изиђоше.
Онда рече Краљевићу Марко:
„Ходи амо, пријатељу краљу,
„Ходи краљу, да се дарујемо,
„Дарујемо, и да сʼ опростимо,
„Што је који учинио квара.
Дође њему Дубровачки краљу,
Он мишљаше и очекиваше,
Да ће њега даривати Марко;
Ману Марко топузином тешком,
Мртав краље паде на капију,
А отиде хиљада сватова,
Прав' одоше Смедереву граду,
Кад су дошли граду Смедереву,
Лијепо их Ђуро дочекао,
И Држа их петнаест данака ;
Оде Ђуро с Јерином на кулу,
А остали сваки двору своме.
Ђурђева Јерина.
Пошетала Ђурђева Јерина Испод града б'јела Смедерева Покрај воде тихога Дунава, А за њоме Гргуревић Максо, За Максимом мајка Максимова. Бесједила Ђурђева Јерина: „Мој унуче, нејачак Максиме! "Би ли мене нешто сјетовао ? „Ја имадем шћерцу мљезиницу, „Троји су је просци запросили: „Једно проси Вилип Маџарине, „Од Маџарске од земље богате; „Друго проси од Москова краљу; „Треће проси цар Отмановићу „Од Стамбола града Цариграда;
„Сјетуј мдијетеене, Максиме,
„Ком ћу просцу моју ћерку дати ?"
Бесједи јој дијете Максиме:
"Ја ћу тебе, бако, сјетовати :
„Ако хоћеш мене послушати,
„Подај ћерку Вилипу Маџару,
„Те ће она бити у богату;
„Ако не даш ћерку за Маџара,
„А ти подај од Московске краљу,
„Кад будемо с краљем пријатељи,
„Москови су од боја јунаци,
Могу нама помоћ’војевати;
„Ако ли је дадеш за Турчина,
„Турчин хоће земљу од мираза,
„Хоће земљу, хоће и градове."
Кад то зачу Ђурђева Јерина,
Максима је руком ударила,
Удари га руком по образу,
Како га је лако ударила,
Ударила по бијелу лицу,
Четири му помјерила зуба,
Максим паде у траву зелену,
Свега г црна крвца обалила,
Крвцу пљује, а тихо бесједи:
„Бог т’убио, моја стара бако!
„Куд је дала, узо час је дала!
С њоме дала земљу и градове !”
Како рече, онако се стече:
Даде ћерку за Отмановића,
И с њом даде земљу и градове.
Подиже се господине краљу
Од прекрасне од Маћедоније
Из питома места Смедерева
Од својега двора честитога,
С собом води дванаест војвода;
Подиже се итар лов ловити.
На Ковину Дунав пребродио,
Па се маши Влашке земље равне,
Док с дойти Вршачке планине,
Лов ловио Вршачком планином,
Лов ловио летњи дан до подне.
Тако краљу Бог и срећа дала,
Те од лова ништа не улови:
Ни јелена, ни кошуте брзе,
Нити каква од ситна звериња.
Добар краља кобак сукобио,
Сукоби га војвода Сибињска,
,,А да си ме затекао, краљу,
"Код Немеша бана Вршачкога,
„Може бити, да би се напили;
„Већ сам с децом игру заметнуо,
„Оди, краљу, да се поиграмо."
Ал беседи господине краљу:
„Брате Јанко, будаласта главо!
„За нас није вика, ни скакање,
„Већ је за нас вино и ракија,
„И господство, да господујемо,
„Мудра памет, да паметујемо;
"У мен има и млађи војвода,
„Који би се ради поиграти,
Своме краљу образ осветлати.”
Распе краљу свилена шатора,
Зелен шатор од зелене свиле,
На њем златни дванаест крстова,
Тринаеста јабука од злата,
У њој сјаји бесцен камен драги;
Под шатором седе пити вино,
Посађује до десна колена
Елчи-башу Дојчетића Вука,
Па до Вука Бошка Рајчевића,
Па Стојана Степојева сина,
Па до њега Јовицу Ресавца,
Кучајинска бојна копљеника
Ресаве лепе воде ладне;
Па до њега Големовић-Ђуру,
Па до Буре Орловића Павла,
Па до Павла Радо-бег-Мијајла,
До Мијајла Грчића Манојла,
|