„Бритка сабљо свагда на мејдану!
„А крепости међу војводама!
„Можеш ли ми преболети, сине?
„Да те баба на лекаре даде?”
А Каица једва изговара:
„Краљу Ђурђу, родитељу красни!
,Ја ти, бабо, преболети не ћу;
„Јер су стреле пусте отроване,
„На змијину једу накаљене;
„Ако можеш, освети ме, бабо!"
То изрече, па се с душом раста.
Краљ закука, кано кукавица:
„Ј’о Каица, мој соколе сиви!
"Ал ти баби крила одломише
„И обадва ока извадише!
„Како ће те преболети баба?
„Да ми чуваш брез промене стражу ?" •
Па погледа оком на војводе,
А војводе један на другога,
Па се добри доитише коња,
Бојна копља земљи положише,
За бритке се сабље преватише,
Међ' Маџаре јуриш учинише,
Погнаше се по пољу Бељацу.
Да је коме стати погледати,
Шта војводе од Маџара раде!
Тако краљу Бог и срећа даде,
Од војвода нико не погибе
Разма главом Каица Радоња;
Од Маџара нико не остаде
Разма главом од Сибиња Јанко,
И он бежи Вршцу на крајини.
А војводе, браћа милостива,
Са сабљама сандук отесаше,
Саранише војводу Каицу,
Чело главе копље ударише,
На копље му сокола метнуше,
За копље му коња привезаше,
По гробу му оружје простреше ;
Од Маџара унку начинише,
Обградище гроба Каичина,
Да Маџари к њему не долазе,
Да му мртву не претресу тело.
Кука краљу, кано кукавица:
„Јо Каица, моје чедо драго!
„Дико моја свагда на дивану !
„Сабљо бритка свагда на мејдану!
„И крепости међу војводама!
„Сува злата Смедеревски кључи!
„Десно крило од Српске крајине!
„Како ће те преболети баба!
Како ће те оставити сама,
„Да ми чуваш на Бељацу стражу
„Брез промене докле је крајине !"
Женидба Тодора од Сталаћа.
Седе Тодор за вечеру с мајком
У Сталаћу граду бијеломе
У својему двору господскоме,
Вечерају, пију вино ладно;
Стаде мати сузе просипати,
Своме сину поче беседити:
„О Тодоре, моје чедо драго!
„Већ сам, сине, врло остарила,
Остарила и онемоћала,
Не могу ти пословати, сине,
Ни по белу двору посртати,
„Нити твоје госте приватати,
„Већ просипај ризницу и благо,
„Те ти проси госпођу девојку,
„Тебе љубу, а мене одмену,
Нека ради по господску двору. Тодор мучи, ништа не беседи, Повечера и напи се вина,
• Па устаде на ноге јуначке,
Па се часну крсту прекрстио,
Поменуо оца Николаја
И недељу и васкрсеније
И велико часно ванђелије,
Па ужеже рзан јасну свећу,
Те одшета коњма у ахаре,
И изведе ђогу бабајина,
Трипут га је зоби назобио,
И трипут га напојио вина,
Оседла га седлом Цароградским,
А заузда уздом сератлијнском;
Па на себе руо измењује,
Све убаво руо крајишњичко,
А на главу капу и скувију,
За скувију позлаћено перје,
Јесте у дну сребром заливено,
А по среди преплетено златом,
А по връу кићено бисером;
припаса сабљу бабајину,
А уседе коња бабајина,
Отиште се низ воду Мораву,
Први су га петли запевали
Код убава места Пожаревца,
А јарко га огрејало сунце
Код малена села Дубровице
На Дунаву лепој води ладној,
Ал' на води тридест девојака,
Те девојке бело платно беле,
И мед њима сестра Николина,
Мила сеја Мартолоз-Николе;
Јерина је јесте испросила
За Томаша браца рођенога,
Прстен дала и јабуку златну,
Поарчила дван'ест товар блага;
На девојки господско одело:
На њојзи су кафтани од злата,
А на глави три венца бисерна,
Три бисерна, четврти од злата,
Око грла три дробна ђердана,
Два од злата, трећи од бисера;
Па девојка за ђерђевом везе,
Златом везе све по чистој свили.
Њима Тодор вишња Бога назва:
"Божја в' помоћ, бељаре девојке!
„О девојке, тако срећу стекле!
„Тако вам се убелило платно!
"Душо моја, на дар га делиле !
„Кажите ми друма Смедеревска ?"
Све девојке земљи погледаше,
Не погледа сестра Николина,
Већ побаци и ђерђев и злато,
Па ишета на друм пред јунака:
„Ето, јунак 52), друма Смедеревска."
А беседи Тодор Поморавац:
„Душо моја! госпођо девојко!
„Додајде ми мало воде ладне,
„Да с' напијем трудан и уморан
„Из далеке земље путујући.
Узе кондир госпођа девојка,
Па загрте кафтанима скуте,
Па загази у воду Мораву,
Те завати воде у кондиру,
Те јунаку на коњу додаје.
Јунак воде ни гледати не ће
Мимо кондир довати девојку,
Подиже је за се на ђогата,
Па је трипут опаса појасом
А четврти од сабље кајасом;
Шњом се ману преко поља равна,
Како звезда преко ведра неба;
Сунце седе, стиже двору своме,
Те господу свате сакупио,
И милога окумио кума;
У поноћи нагна свештеника,
Те се јунак венча са девојком.
52) Јунак мјесто јуначе! Ово је за невољу ради стиха.
|