Кад у јутру бели дан свануо,
Глас допаде Јерини госпођи:
„О Јерина, луда женска главо!
„Залуди си снау испросила
„И толико потрошила благо
„Кад си лудо рока оставила
Од године опет до године:
„Одведе је Тодор од Сталаћа.”
Кад то чула Јерина госпођа,
Оде брже на дивана Ђурђу:
„Славни Ђурђу, Српска круно златна! 105 Ти не држиш код себе војводе,
„Веће држиш Турке јаничаре,
„Војводе ти, каʼ и јаничари,
„Те отимљу под сиље девојке
„Испрошене и прстеноване:
„Слушај чуда: Тодор Поморавац
Одвео ми снау испрошену,
„Испрошену и прстеновану!"
Насмеја се Ђурађ на дивану:
Оће Бог ме мој витез Тодоре!
"Алму врло требује девојка."
Ал не може славан деспот Ђурђу
Својој госпи атар да поквари,
Већ погледа, по дивану редом:
„О војводе, моји соколови!
„Витезови, моја десна крила!
„Јели мајка родила јунака,
„Ил' сестрица браца одржала
„И мушкијем опасала пасом,
„Да отиде до Сталаћа града,
„Да доведе везана Тодора ?"
Све војводе земљи погледаше,
Добро знаду Тодор-Поморавца,
Лако маше, ал удара тешко,
Гди удари, мелем не требује;
Ал' не гледе четири војводе,
Што су скоро приступиле Ђурђу,
Још Тодора ни видили нису,
А камол му на бој изодили ;
Приступише славноме деспоту,
Целују га у скут и у руку :
„Прости 'Бурђу, Српска круно златна! Ми идемо до Сталаћа града,
„Довешћемо везана Тодара."
Онда Ђурађ поче беседити:
„Ид’те децо, пошли у добри час! „Ал' чујете, моја децо драга!
Ко се годи на Тодора фали,
, Срамотан је сваки се враћао :
„Ја се бојим, моја децо драга,
И ви ћете срамотни се вратит',
Мене ћете ви осрамотити.
Не слушају четири војводе,
Уседоше коње витезове,
И одоше до Сталаћа града.
Кад дођоше Тодору пред дворе,
Ал у двору игра и попевка,
А невеста стоји код девера ;
• А војводе с коња не сјаују,
Већ Тодора пред дворе зазивљу.
Упадоше Тодорове слуге:
На милости, Тодор-господару!
„Пред двором ти краљеве војводе,
„Они тебе пред дворе зазивљу.”
Уста Тодор на ноге јуначке,
У десницу узе купу вина,
Купу вина од дванаест ока,
A у леву шестопер позлаћен,
Па изиђе пред господске дворе,
Па беседи Тодор Поморавац:
„Браћо моја, добро сте ми дошли!
„Од'те у двор, вино да пијемо,
„Ја се женим те чиним весеље."
Ал, војводе не гледају вина,
Већ Тодора бију буздованом,
Намирише тридест буздована;
Кад јунака доболело беше
И јуначко плеће утрнуло,
Баци Тодор и кондир и вино,
Па и стаде бити буздованом,
А како и лако удараше,
Из бојни и седал' изметаше,
Са добријем коњма растављаше,
А са црном земљом састављаше,
Па бијене опет натерао,
Те бијени коње уседоше,
И попише једну купу вина,
Купу вина од дванаест ока;
Па и Тодор, испратио лепо:
„Ид'те, браћо, пошли у добри час! 185 „Поздравте се Јерини и Ђурђу,
Како сам вас дочекао лепо,
„А још лепше, браћо, испратио." Па се мајки у дворе поврати: „Сандаћија, моја мила мајко! „Светуј мене, моја слатка рано! „Куд ћу саде, на коју ли страну? "Ако ћ ићи Смедереву славну, „Оће мене Ђурађ обесити; „Ако ћ ићи цару у Цариград, „Назваћу се царев нови пребег." А девојка слуша од девера, Пак се млада пусти од девера, Пак Тодора привати за руку: ,0 Тодоре, драги господару! „Зазор ми је у те погледати, "А камо ли с тобом беседити, „Бит” не може, ваља беседити: „Ти не иди славну Смедереву, "Нит ти иди месту Цариграду, „Одброј мене дван’ест товар блага, „И дај мене Србље витезове, „Седамдесет бојнокопљаника, „Копљаника, избрани јунака, „Ја ћу сама ићи Смедереву, "Да Јерини за'ви арач вратим; "А тако ми добре среће моје! „Невере ти учинити не ћу." Онда уста Тодор Поморавац, Те отвори на ризници врата, И одброји дван'ест товар’блага, И даде јој Србље витезове, Да госпођи зафаита нема
Путујући сама Смедереву;
Оде шњима граду Смедереву.
Кад је била граду на погледу,
Далеко је Јерина видела
Са чардака са бијеле куле,
Чим је вид’ла, тим је и познала,
И на њу се гротом насмејала:
Благо мене, ето снае моје!
„Невере ми учинила није,
„Венчаћу је за браца Томаша."
Поклања се љуба Тодорова:
„О Јерина, несуђена заво!
„He
могу се по двапут венчати
„За живота господара мога."
То не слуша Јерина госпођа,
Већ под сиљем окумила кума,
И под сиљем нагна свештенике
Те венчала браца и снашицу.
А кад дошла она ноћца тамна,
Те сведоше двоје младенаца,
Кад Томаша санак преварио,
Трже ноже љуба Тодорова,
Те заклала браца Јеринина.
Кад у јутру бео дан освану,
Подранила госпођа Јерина,
Те отишла у нову ал-башчу,
И набрала цвећа свакојака,
Да пробуди браца и снашицу;
Кад ђердеку отворила врата,
Сва ложница у крви огрезла,
А братац јој у крви лежаше,
|