„Па ти не дам добра ни једнога.”
Диже војску Турски цар Мемеде,
Диже војску, оде под Сталаћа,
Био Сталаћ три године дана,
Нит' му одби дрва ни камена,
Нит'га како може освојити,
Ни пак како може оставити.
Једно јутро у очи недеље
Попела се Пријездина љуба
На бедена малена Сталаћа,
Па с бедена у Мораву гледи,
Ал' Морава мутна испод града,
Па беседи Пријездина љуба:
,0 Пријезда, драги господару!
„Ја се бојим, драги господару,
„Нас ће Турци лагумом дигнути.
Ал' беседи војвода Пријезда:
„Мучи љубо, муком се замукла!
„Гди ће бити лагум под Моравом ?”
По том дошла та недеља прва
И господа отишла у цркву
И Божју су службу остајали;
Кад господа изишла из цркве
Тад беседи војвода Пријезда:
„О војводе, моја десна крила!
„Крила моја, с вама ћу летити,
„Да ручамо, да се напијемо,
„Да на граду врата отворимо,
„Да на Турке јуриш учинимо,
Па што нама Бог и срећа даде."
Па Пријезда љубу дозиваше:
Иди, љубо, у пивнице доње,
„Те донеси вина и ракије."
Узе Јела два кондира златна,
Па отиде у пивнице доње.
Кад госпођа пред пивницу дошла,
Ал' пивница пуна јаничара,
Папучама пију вино ладно
А у здравље Јелице госпође,
С покој душе 53) Пријезде војводе.
Кад то види Јелица госпођа,
Та кондиром о камен удари,
Па потрча у господске дворе:
„Зло ти вино, драги господару!
„Зло ти вино, а гора ракија!
„Пивница ти пуна јаничара,
„Папучама пију вино ладно,
„А за моје здравље намењују,
А тебека жива сарањују,
„ Сарањују, за душу ти пију."
Онда скочи војвода Пријезда,
Те на граду отвори капију,
Па на Турке јуриш учинише,
Те се бише и секоше с Турци
Док погибе шездесет војвода,
Њи шездесет, иљаде Турака;
Тад' се врати војвода Пријезда,
Па за собом затвори капију,
Па потрже сабљу навалију,
Ждралу коњу одсијече главу :
53) „С покој душе" је скраћено за из покој душе.
„Јао ждрале, моје добро драго!
„Та нека те Турски цар не јаше!"
Преби бритку сабљу навалију :
„Навалија, моја десно руко!
„Та нека те Турски цар не паше!"
Па отиде госпођи у дворе,
Па госпођу привати за руку:
,0 Јелице, госпођо разумна!
Или волиш са мном погинути, Ил Турчину бити љуба верна?" Сузе рони Јелица госпођа:
Волим с тобом часно погинути, „Негљубити на срамоту Турке; „Не ћу своју веру изгубити „И часнога крста погазити.” Узеше се обоје за руке, Па одоше на беден Сталаћа, Па беседи Јелица госпођа: „О Пријезда, драги господару! „Морава нас вода одранила,
„Нек Морава вода и сарани.
Па скочише у воду Мораву.
Цар је Мемед Сталаћ освојио,
Не освоји добра ни једнога.
Буто куне Турски цар Мемеде:
„Град-Сталаћу, да те Бог убије!
„Довео сам три иљаде војске,
„А не водим, него пет стотина.”
Секула се у змију ирешворио.
Оправља се војевода Јанко,
Оправља се на Косово равно,
И он води Секулу нећака;
Ал беседе сестре Секулине:
„Ујко Јанко, немерено благо!
„Ти не води Секулу нећака,
„Секула је јошт нејако дете,
„Да Секула не изгуби главу:
Секула је јединац у мајке.”
Кад Секула речи разабрао,
Љутито је Јанку говорио.
„Ујко Јанко, немерено благо!
„Ти не слушај моје миле сеје,
„Већ ме води на Косово равно.”
Оде Јанко на Косово равно
И одведе Секулу нећака.
Кад су били код Кучева града,
Код Кучева и код Браничева,
Кучевкиње бело платно беле,
Кучевкиње и Браничевкиње
Беседи им војевода Јанко:
„Ој Бога вам, Кучевкиње младе,
„Кучевкиње и Браничевкиње!
„Дајте мени три аршина платна,
Да окрпим белога шатора,
„Даћу вама три дуката жута.
Ал' беседе Кучевкиње младе,
Кучевкиње и Браничевкиње:
Војевода Сибињанин-Јанко!
„Дај ти нама Секулу нећака,
„Даћемо ти три шатора платна.”
Беседи им војевода Јанко:
Не дам вама Секуле нећака
За Кучево ни за Браничево."
Кад то рече војевода Јанко,
Расрде се Кучевкиње младе,
Кучевкиње и Браничевкиње,
Па беседе војеводи Јанку:
„Кад нам не даш Секуле нећака,
„Не дамо ти три аршина платна,
Већ га води на Косово равно,
„Па га подај црним гавранов’ма,
„Нек му они црне очи пију,
„Очи пију, бело лице грде."
Оде Јанко на Косово равно,
Кад стигоше на Косово равно,
Разапеше те беле шаторе,
Пак беседи војевода Јанко:
„Сад на ноге, моји соколови,
„Те чувајте страже од Турака,
„А ја идем санак боравити."
Секула је Јанку беседио :
„Ујко Јанко, немерено благо!
„Сад ти идеш санак боравити,
„А ја идем у тај Турски табор,
„Створићу се змијом шестокрилом,
„Донећу ти цара честитога
„У зубима, кано и сокола:
|