Па он оде на горње чардаке,
Па узима своју вјерну љубу,
Te je баца с горњега чардака,
Он је баца на мермер-авлију,
Мртва тужна на авлију паде.
Он накупи бисаге дуката,
Па посједе коња великога,
Он остави дворе и тимаре,
Па отиде главом по свијету.

11.

Myjo u Алија).

(из Црне горе).

Два су брата дивно живовали :
Једно Мујо, а друго Алија;
Колико су дивно живовали,
Испод себе коње мијењали
И са себе свијетло оруже;
Па се дигли на језеро мутно,
У језеро утву угледаше,
Оба су ју позлаћена крила.
Мујо пушти сивога сокола,
А Алија питому журицу,
Уловише утву у језеро.
Мујо рече: „Соко је уфати.
А Алија: „Није, но журица”

160

165

པ་

10

“) Јамачно је ова пјесма у народу нашему старија од Турака у нашијем земљама, него су ова слије узета, и ја их нијесам хтјео мијењати.

имена по

затт

To je Мују жа' на св'јету било;
Па сједоше под јелу зелену,
И под јелу пију вино ладно,
У вино их санак преварио.
То гледале три бијеле виле,
Најстарија вила бесједила :
„Чудне оњен два добре јунака!
„Која би их вила завадила,
„Дати ћу ју стотину цекинах."
Но најмлађа полећела вила,
Полећела на бијела крила,
Она паде Мују више главе,
Па ми топле сузе пролијева,
Док Мујово прогорело лице;
Скочи Мујо, ка' да се помами,
Кад погледа, угледа ђевојку,
Па Алију брата дозиваше:
„Устан', Але, дома да идемо!”
Скочи Туре од земље на ноге,
Па је Мују брату говорио:
„А не, Мујо, рђа те убила!
„Тебе двије, а мене ни једна!" 8)
То је Мују жа' на св'јету било,
Од појаса повади ханиара,
И Алију на срце удрио.
Паде Але на зелену траву,
А Мујо се ђога дофатио,
За се бачи лијепу ђевојку . .

,

4

15

20

25

30

35

8) Ваља да је Мујо био ожењен или се Алији привидјело, да код Муја стоје двије дјевојке?

40

""

И окрену двору низ планине. Стаде цика Алијна вранчића, Але рањен брата дозиваше: О ти Мујо, брате и крвниче! „Поврни се, Мујо, на трагове, „Узми мога малога вранчи ћа, „Да не вишти пусти проз планину; „А биће ти по дружини фала, „Ка' си своје очи извадио!!" Тад' се Мујо натраг повратио, Те он узе Алијина вранца, На њег' бачи лијепу ђевојку, И умину Мујо планинама. Кад је био насред друма пута, Срете врана без деснога крила, Па је тици ријеч говорио: „А тако ти, црна тице вране! „Како ти је без деснога крила ?" Но му тица писком одговара: ,Мене јесте без крила мојега, „Како брату, који брата нема, „Ка' и тебе без Алије, Мујо!" Онда Туре собом бесједило: „Зло ти, Мујо, данашње јунаштво! 65 „Да буд ли ме тице прекорише, „Да како те браћа и дружина!" Но му таде вила говорила : „Поврни се, Мујо, на трагове! „Некада сам видарица била, „Ја бих твога брата извидала.” Поврну се Мујо на трагове,

45

50

55

60

70

60

65

70

А кад тамо до језера дође,
За собом се Туре обрнуло,
Виђе вранца, а нема ђевојке!
Брзо Мујо припаде Алији,
Али му је душа испанула.
Кад то виђе Мујо Туре младо,
Од појаса ханџар повадио,
Њиме своје срце прекосио.

12.

Змија младожења.

Станʼте, браћо, да ви чудо кажем:
Ожени се краље од Будима.
Ето данас девет годинʼ дана,
Ништа краље од порода нема.
Подиже се краље Милутине,
Прав' отиде у лов у планину
Да он лови лова по планини.
Тако њему Бог и срећа даде,
Нит, улови срне ни кошуте ;
Врло краљу жеђца одолела,
Па се диже на воду студену,
Те се напи воде студенице,
Заклони се за јелу зелену;
Мало време за тим постајало,
Ето отуд до три горске виле,
Напише се воде студенице,
Па код воде сташе беседити ;
Но беседи вила најстарија:

75

80

5

10

15

Чујете л' ме, до две миле ћерке ! Знате л', ћерке, јесте л' запазиле, „Кад с ожени краље од Будима ?

99

Ето данас девет годин’дана,

29

„Како је се јадан оженио,

99

И не има од срца порода. Још овако вила беседила : „Зна и која какога лијека, „Не би л љуба трудна заходила ?” Обе млађе ништа не говоре, Салт говори вила најстарија: „Да зна краље, како ја што знадем, „Да сакупи Будимске девојке, ,Да донесе млого сухо злато, ,,Да саплете ону ситну мрежу, „Ситну мрежу од сухога злата, „Да је баци у тихо Дунаво, ,Да увати рибу златнокрилу, ,,Да јој узме оно десно крило, Опет рибу у воду да пусти, „Крило да да госпођи краљици, ,,Нек изеде оно десно крило, ,,Једнак ће му трудна заходити. А то краљу и слуша и гледа, Он се диже у града Будима, Па сакупи Будимске девојке, И донесе млого сухо злато, Te саплете ону ситну мрежу, Ситну мрежу од сухога злата, Меће мрежу у тихо Дунаво; Тако њему Бог и срећа даде,

20

25

30

35

40

45