Te yвaти рибу златнокрилу,
Па јој узе оно десно крило,
Опет рибу у воду пустио,
Крило носи госпођи краљици,
Te joj даје оно десно крило ;
Как изеде оно десно крило,
Једнак му је трудна заходила.
Носи бреме за годину дана,
Дође време, бреме да се има,
Немаде се једно мушко чедо,
Но с' имаде једна змија љута;
Како паде змија на земљицу,
Једнак змија у дувар одмиле.
Тад, отрча краљица госпођа,
Па овако краљу беседила:
„Камен, краље, да се обрадујеш,
„Обрадујеш од срца породу!
„Немаде се једно мушко чедо,
„Но с имаде једна змија љута;
„Како паде змија на земљицу,
„Једнак змија у дувар одмиле."
Таде краље ʼвако беседио:
,,Вала Богу на његову дару
Тако стаде за седам година,
Но беседи змија из дувара:
О мо бабо, од Будима краље!
""
Што ти чекаш, те не жениш мене?"
Мрда краље тамо и овамо,
Још овако краље беседио:
„Моја змијо, мој чудни породе!
„Ко ће дати за змију девојку ?”
Но овако змија беседила:
29
О мој бабо, од Будима краље!
„Ти оседлај коња Ластавицу,
Па ти иди ка Призрену граду
,,Од Призрена цару честитоме,
„Цар ће дати за мене девојку.”
Кад то зачу од Будима краље,
Он оседла коња Ластавицу,
Па се меће јунак на другога,
Право оде ка Призрену граду;
Каде дође цару под дворове,
Сам га царе с куле угледао,
Па он слезе низ кулу високу,
Те га срете у својој авлији,
Руке шире, у лице се љубе,
За јуначко питају се здравље,
Па га узе за десницу руку,
Одведе га на високу кулу,
Слуг узеше коња Ластавицу,
Одведоше у новога ара.
Пише вино три бијела дана,
Док се рујна понапише вина,
Доке винце уљезе у лице,
А ракија стаде говорити;
Узмучи се краље од Будима,
Познаде га царе од Призрена,
Па је њему био беседио:
,,А Бога ти, краље од Будима!
Што је тебе, кака је невоља ?
„Те си ми се тако узмучио ?"
Стаде краље њему беседити:
.
92
99
„Чујеш мене, царе од Призрена!
Знаш ли, царе, јеси л' запазио
„Кад сам ти се јадан оженио ?
„За пунијех до девет година
„Ја немедох од срца порода;
„Кад с’ напуни девет годин’дана,
„Немаде се једно мушко чедо,
„Но с имаде једна змија љута;
,,Како паде змија на земљицу,
„Једнак змија у дувар одмиле.
„Ет, од таде седам годин' дана,
„Но беседи змија из дувара :
,,О моj бабо, краље од Будима!
,Што ти чекаш, те не жениш мене?"" 125
„Ја сам вако змији беседио:
,,,Моја змијо, мој чудни породе!
,,,,Ко ће дати за змију девојку ?""
„Но је мене змија беседила:
,,,О мој бабо, од Будима краље!
,,,Ти оседлај коња Ластавицу,
Па ти иди у Призрена бела
Ка ономе цару честитоме,
Цар ће дати за мене девојку.""
„И ја сам се јадан потрудио
И ка тебе царе доходно.
99 99
2: 29
39 29
9999
99
Но овако царе беседио:
„Чујеш мене, краље од Будима!
Ти ми иди у Будима града,
99
„Те ти питај змију у дувару,
Може ли се змија подвавити,
„Да доведе кићене сватове
„Од Будима до Призрена бела,
„Да их нигде сунце не огреје
„Још никаква роса не окваси;
„Ако с' може змија поуздати,
„Ја ћу дати за змију девојку.”
Кад то зачу од Будима краље,
Изведоше коња Ластавицу,
Он се међе коњу на рамена,
Оде право преко поља равна,
Кано звезда преко ведра неба.
Кад је био до близу Будима,
Још је краље овако мислио :
„Авај мене! до Бога једнога !
„Где ћу наћи змију у дувару,
„Да јој кажем од цара поздравље?"
Таман дође на Будимска врата,
Прије њега змија проговара:
,0 мој бабо, од Будима краље!
„Даде л' царе за мене девојку?"
Но овако краље беседио :
„Змијо моја, мој чудни породе!
„Ако с' можеш, змијо, поуздати,
,Да одведеш киту и сватове
,,Од Будима до Призрена града,
„Да их нигде сунце не огреје
Нити каква роса па ороси,
„Даде царе за тебе девојку;
„Ако л' не моʼш одвести сватова,
Не да царе за тебе девојку.”
Но овако змија проговара:
„Купи свате, хајде за девојку;
,,Ја ћу одвест, кићене сватове,
„Да их нигде сунце не огреје
„Ни кака их роса па зароси."
Сакупише силу и сватове,
Сакупише хиљаду сватова,
Сви сватови у краљева двора,
Изведоше коња Ластавицу,
Сам се коњиц по авлије шета;
Ту викнуше ти лаки чауши:
„Хазур да сте, кићени сватови!
„Хазур да си, млади младожења!"
Кад то зачу змија из дувара,
Тад' се смиле змија низ дувара,
Па се прими коњу уз колено,
Па се зави седлу на јабуку;
Окренуше низ Будима града,
Задеде се један модар облак
Од Будима до Призрена града,
Баш их нигде сунце не огреја
Нит' их каква роса заросила.
Кад отоше у Призрена града,
Уљегоше у дворе цареве,
Сви сватови коње провађају,
Салт не шета змија Ластавицу,
Сама јој се по авлије шета.
Чудно их је царе дочекао,
И чудно их даром даривао:
Сваком свату од свиле кошуљу,
Младожење коња и сокола,
Још одвише Призренку девојку.
Бре викнуще ти лаки чауши:
|