,Хазур да сте, кићени сватови!
„Хазур да си, куме и старојко !,
„Хазур да си, Призренка девојко !
„Време дође, полазит' хоћемо."
Сви сватови коње појахаше,
Још узјану Призренка девојка,
Кад то виде змија из дувара,
Тад' се смиле змија низ дувара,
Потприми се коњу уз колено,
Па се зави седлу на јабуку;
Окренуше низ Призрена града,
По више њих један модар облак.
Сви сватови коње разиграше,
Стаде играт’ змија Ластавицу,
Колико је њега ражљутила,
У Призрену истрла калдрму
И Призрена редом покварила,
Баш се курвић поградити не ће
За пунијех дванаест година,
Што је цару квара учињено.
Па отоше здраво и весело,
Отидоше у Будима града,
Свадбу зграше за недељу дана,
Играше је, па је проиграше,
Сваки оде ка својему двору,
Змија оста у своме дувару,
Краљ остаде на своме дивану;
Дође време, да с' сведу младенци,
Да се сведе момче и девојка,
Изведоше лијепу девојку,
Изведоше на кулу високу,
Турише је поду највишему.
Кад је било ноћи у поноћи,
Стаде граја куле на висину,
Тад' се краде краљица госпођа,
Она с' краде од пода до пода,
Док излезе поду највишему,
На одаји отворила врата,
Шта да види? чуда големога!
На јастуку од змије кошуља,
У душеку добар јунак спава,
Загрлио Призренку девојку!
Свака мајка рада је породу,
Те украде од змије кошуљу,
Па ју тури на ту ватру живу,
На потрча краљу господару:
„Благо тебе а и мене краље!
„Ја се дигох на високу кулу,
„На одаји ја отворих врата,
„На јастуку од змије кошуља,
У душеку добар јунак спава,
„Загрлио Призренку девојку;
„Ја украдох од змије кошуљу,
„Па ју турих на ту ватру живу.
Што је, љубо, изела те змија !”
Потрчаше куле на висину,
Шта да виде? чуда големога!
Мртав јунак у душеку лежи,
Загрлила г' Призренка девојка,
И овако она беседила :
„Јаој мене, до Бога једнога!
„Што остадох млада удовица!
99
29
„О свекрво, да те Бог убије!
А мене си мало учинила,
99
„А себе си горе доправила"
Оста мајка без сина својега,
Од нас песма, а од Бога здравље!
Нас лагали, ми полагујемо 9)
У народу нашему има и приповијешка, како је жена родила змију, па кад су је овако оженили и млада видјела, да у вече из змијине кошуље излази прекрасан момак те с њоме спава, а у јутру се опет завлачи у змијину кошуљу, она се договори са свекрвом, па му кошуљу спале на ватри. Кад се момак пробуди, он отиде од жене у свијет, казавши јој, да се с дјететом, с којијем била трудна, не ће растати, докле га не нађе и он руку на њу не метне, а прије да га не ће наћи, док не подере гвоздене опанке и не сатре гвозден штап тражећи. По том она, тражећи га свуда, дође к сунцу, НО оно јој каже, да га дању нигдје видјело није, и пошаље је к мјесецу, да пита њега, није ли га он гдје ноћу видјео. На походу одаиде поклони јој сунчева мајка златну преслицу са златном кудјељом и с вретеном. Кад дође к мјесецу, и он јој одговори, да га нигдје видјео није „Него”, вели, „иди к вјетру, те њега запитај, није Ли га гдје видјео, јер се он завлачи свуда.” Кад оданде пође, поклони јој мјесечева мати златну квочку с пилићима. Кад дође к вјетру и запита га, ОН
9) Гдјекоји пјевачи често додају на свршетку пјесме:
„Онај лаже, који мени каже,
„Онај лаже, а ја полагујем.
С тијем пјевач показује, да ни он сам не држи све за саму истину, што се пјева.
с
этом, е нађе и аћи, док
ен штап
к сунцу, није, и - он гдје ва мајка
ом. Кад
е видјео
запитај, свуда.
златну
га,
јој каже, да га је у тој и у тој земљи видјео, гдје се оженио и царује. Кад га онамо нађе и опанци јој се подеру и штап пребије, она с онијем дарима од сунчеве и мјесечеве мајке поткупи његову жену, те јој допусти, три ноћи с њиме да преноћи. Прву и другу ноћ краљица свога мужа нечим опоји, те је и не види и не чује њезине ријечи: „Краљу, метни руку на мене, да бих се растала с твојијем дјететом;" а трећу дознавши он то од слуге свога, метне у вече под браду сунђер, те у њега саспе оно пиће, које му краљица донесе, и тако остане при себи и метнувши на њу руку, она се растане с дјететом и роди му сина златне косе и златнијех руку; по том он остави ону земљу и краљицу, а с првом се женом и с дјететом врати у своје пређашње краљевство.
13.
29
Опеш що, али друкчије.
(из Црне горе).
Прошеташе до два калуђера
По пржини покрај мора слана,
Шетају се, разговарају се:
Фала Богу, Фала јединоме!
„У јаднога Михаила бана
,,Како нема мушкога ђетета,
„До имају девет ђевојаках!
„Да ли знаде госпођа баница,
,да понесе мрежу од бисера,
„Да је запне мору на извору,
„Да уфати рибу од шес крилах,
„Да изије риби десно крило,
Имала би златорука сина."
Оно њена зачула јетрва,
А јетрва Којадиновица,
Све јој, што је и како је, каза.
Понесоше мрежу од бисера,
Запеше је мору на извору,
Уфатише рибу од шес крилах.
Виђи кучке Којадиновице!
Он' изједе риби десно крило,
А баници дала је лијево;
Обје двије трудне остануле.
Ного виђи Којадиновицу!
Она има златорука сина,
А баница змију краосицу,
Змија јој се у криоце ваља.
Кад то виђе Михаиле бане,
Он дозива слугу Радосава:
„А ну ходи, моја вјерна слуго!
„Узми ову змију краосицу,
Те је бачи мору у пучину.
Скочи слуга, змију дофатила,
И бачи ју мору у пучину.
А кад злуга дома доходила,
Ал' је змија прва уграбила,
И дошла је у криоце мајци.
Кад је нојца о вечери била,
Затворише змију у одају,
И шњом хојде Веруша ђевојка,
Најпрва кћер Михаила бана,
Колико се брата ужељела,
Од змије се одвојит' не хоће.
А кад нојца по вечери била,
Бачи змија крила и окриље,
""
|