""
99
И отури од себе кошуљу.
Кад то виђе Веруша ђевојка,
Она јасно од радости висну,
Из одаје излезе ђевојка,
Својој старој говорила мајци :
„Ха, ну ходи, моја мила мајко!
„Да ти видиш чудо неглејано:
„Није ово змија краосица,
Но је ово огњанити змају,
,,На њега су до три обиљежа:
„Вуча шапа и орлуја панџа,
Из зубах му живи огањ скаче;
„Диван ли је, јад га задесио!
И мене је ноћас говорио,
,Да ће сутра леђет' под облаке,
,За годину дома доћи не ће."
Оно рече, сузама просула,
А мајка је веселити пође:
„Не бој ми се, моја кћери мила!
„Њега хоће уставити мајка.”
Па уљеже у одају брзо,
У краде му крила и окриље,
и И украде од змије кошуљу,
Све у живи огањ запретала,
На огањ је сина изгорела 10).
14.
V ранио старац калуђере
На Дунаво на воду студену,
10) Свршетак ове пјесме види се да је врло скраћен.
Да завати воде на Дунаву,
Да с' умије и Богу се моли;
Намјера је старца нанијела,
Нађе старац сандук од олова,
Истурила вода под обалу,
Млидијаше у њему је благо,
Однесе га у свог намастира;
Кад отвори сандук од олова,
Ал' у њему блага не бијаше,
Већ у њему једно мушко чедо,
Чедо мушко од седам данака;
Из сандука чедо извадио,
Покрсти 11) га у свом намастиру,
Лијепо му име нађенуо,
Нађенуо: Наход Симеуне.
Не шће дават чедо на дојиље,
Већ га рани у свом намастиру,
Рани њега медом и шећером.
Кад је била чеду годиница,
Колик, друго од три годинице;
Кад је било од три годинице,
Колик' друго од седам година;
А кад било од седам година,
Колик, друго од дванаест љета;
Кад је било од дванаест љета,
Колик, друго од двадест година.
Чудно Симо књигу изучио,
11) У говору би се казало: крсти га ; а покрстиши говори се за онога, који је какве друге вјере, и. п. Турчина или Чифутина.
Не боји се ђака ниједнога,
Ни својега старца игумана.
Једно јутро у свету неђељу
Изишли су ђаци намастирски,
Te c' играју игре свакојаке:
Скачу скока, међу се камена,
Прескаче им: Наход Симеуне,
Прескаче им, каменом одмене;
Мани бјеху ђаци намастирски,
Па говоре Наход-Симеуну:
,Симеуне, један находниче!
„Ти не имаш рода ни племена,
„Ти се не знаш од рода каква си,
„Тебе ј' наш о старац игумане
„У сандуку води под обалом."
Мучно бјеше Наход-Симеуну,
Оде Симо у своју ћелију,
Па узима часно јеванђеље,
Чати Симо, а сузе просипа.
Долази му отац игумане,
Па он пита Наход-Симеуна:
Што је тебе, Симеуне сине ?
„Те ти рониш сузе од очију?
Шта је мало у мом намастиру
Вели њему Наход Симеуне:
„Господине, оче игумане!
„Коре мене ђаци намастирски,
„Да се не знам од рода каква сам,
„Да си наш'о мене под обалом;
„Већ чујеш ме, оче игумане!
,,Ако знадеш Бога истинога,
Y
99
99
.
„Дај ти мене твојега ђогата,
„Да ја идем у свијет бијели,
„Да ја тражим, од каква сам рода:
„Ал' сам каква рода хорјатскога;
„Да л’од каква рода господскога ;
„Ја л' ћу скочит у тихо Дунаво.”
Жао бјеше старцу игуману,
Пази Сима, како свога сина;
Пореза му св'јетло одијело,
Даде њему хиљаду дуката
И ђогата свога из подрума.
Оде Симо у свијет бијели,
Хода Симо девет годиница,
Тражи Симо рода и племена,
Ал' како ће њега находити,
Кад никога питат не умије?
Када наста година десета,
На ум паде Наход-Симеуну,
Да он иде своме намастиру;
Он поврати својега ђогата.
Једно јутро бјеше уранио -
Испод града бијела Будима;
Одраст’о је Наход Симеуне,
А љепши је од сваке ђевојке,
Добро свога одгајио ђога,
Поиграва пољем Будимскијем,
А запјева грлом бијелијем;
Гледа њега Будимска краљица,
Када згледа Наход-Симеуна,
Она виче танану робињу:
„Живо иди, танана робињо,
99
„Под јунаком увати ђогата,
„Кажи њему: „Краљица те зове,
„Нешто тебе има говорити.”
Оде живо танана робиња,
Под Симом је коња уватила,
Симеуну тихо говорила:
„О јуначе! зове те краљица,
Нешто тебе има говорити.
Тад, Симеун поврати ђогата
У авлију под бијелу кулу,
Даде ђога тананој робињи,
А он оде уз бијелу кулу.
Кад изиђе госпођи краљици,
Капу скида, до земље се свија
И краљици Божју помоћ даје,
Краљица му Божју помоћ прима,
Сједе њега за совру готову,
Донесоше вино и ракију
И лијепу сваку ђаконију.
Сједи Симо, пије рујно вино,
Ал' не може госпођа краљица,
Већ све гледа Наход-Симеуна.
Кад је ноћца била омркнула,
Тад, краљица рече Симеуну:
„Скидај рухо, незнана катано!
„Ваља тебе ноћити с краљицом
„И обљубит’ Будимску краљицу.
Симеуна вино преварило,
Рухо скиде, леже са краљицом,
Те краљици обљубио лице.
Кад у јушру јутро освануло,
|