Page images
PDF
[ocr errors]

бабе мало соли (и баба му да) те је посоли, Кад вода узаври, а он заиште мало брашна (баба му да и то: само да види од чуда каква ће то бити клинчорба) те саспе у ону воду и замете; по том заиште једно јаје, те и њега разбије у онај скроб, онда заиште још мало масти те оно замасти, па онда скине с ватре и клин извади на поље, а клинчорбу изједе. клиње, n. (зап.) vide клијење. клиш, клица , m. 1) bile liaisabre, spica zeae: дај ми једну врећу клинова; продао кукуpузе у клиповима. сf. клас (2, мосур 2, туpица 2, шашарпка 2). — 2) (у Далм.) комад дрвета, као пустимица: удри га клипом. клипак, шка , m. 1) еiu poljpriqet, fustis (minor); теглити се клипка (с ким), ein epiel, lusus. Кад се људи те гле или вуку клипка, сједу двојица на земљу један према другоме одупрвши један другога табанима у табане, па онда узму обојица рукама за клипак, који стоји попријеко између њих, и вуку сваки на своју страну који ће кога надвући, т. ј. подигнути од земље. — 2) fig. вуку се клишка, јtreitent, contendere. клипан, m. vide заврзан. клишаница, f. штогођ као клип или клипак. клишати, шам, v. impf. (у Далм.) н. п. клишали кукурузи, т. ј. осјекли, истјерали клишови (ја сам чуо гдје се говори: клипао сијерак, т. ј. класао), fid, dbren, spicam concipere. (vide осјећи 4). |клишити, пим, v. pf. (у Рисну) vide yajaхати, Н. Ш. Клиши му на врат. | клишић, m. dim. p. клиш, види s. v. вириз.] 1. клис, m. 1) baš Oblsthen, baš in bem nad ibn bendumten epict in bie Šerne gridlagen miro. (сf. вириз, штичица 2). — 2) baš грiel jelbit. (cf. вириз). У овој игри има коњ (дрво као штап), палица (као пола штапа), клис (дрво мало краће од чеперка задјељано са све четири стране) и Трлица (шумната грана). Играчи се подијеле на двије стране, па се хватају у штап која ће страна играти; онда ударе коња у земљу, па један, од стране онијех што играју, баца клис од коња и одбија палицом, а они други сви (од оне друге стране) чувају подалеко с трлицама и трле (т. ј. сметају клис да не иде далеко, и гледају не би ли га како ухватили прије него падне на земљу), па одонуд погађају клисом (с онога мјеста гдје падне клис) у коња; а онај што баца клис, чува палицом да не погоде у коња; кад који погоди у коња, или кад клис дотјера ближе коња него што је палица дугачка, или кад га утp. te (т. ј. ухвате док није пао на земљу), онда они што су трлили, дођу те играју, а ови иду те трле ; кад се не погоди у коња, него клис падне даље од коња него што је палица дугачка, онда онај мјери палицом од клиса до коња, и колико буде палица онолико броји којекаке распре кад би их парци позвали, као кметов, а, о, без кмет, тој кмет. н. п. кад се породице дијеле или кад стока || кметовање, n. 1) baš Riditen, to jus dicere. — једнога потре љетину другога. За владања | 2) baš Šefеђten, dominatio. кнеза Милоша Обреновића кметове стане по-| кметовати, тујем, v. impf. 1) н. п. потрвене стављати већа власт, и тако сад свака оп-| кукурузе, или за другу какву распру, епtштина има око три кмета, међу којима је jdeiben, abjфdben, aestimo litem: Нема брата један најстарији, и који се састају у општин- | ни кићена свата, Нема брата, томе да кме

[ocr errors][ocr errors][subsumed]
[ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors]

ској кући, која се зове судница, и сељацима тује Ну кметујте мене и Милошу! За суде за којекаке ситнице, па које парце не нашега дара из Латина — 2) befellen, ben

[ocr errors]

зову кметови. editebàriditer, arbiter. — 3) у Босни се зове кмет (рl. кмети) сељак који сједи на туђој земљи и у туђој кући. Онамо врло мало има људи по селима који имају своју земљу и своје куће, него су оваки кмети. Од овијех кмета нијесу господари спахије, него читлуксахибије, које се онамо зову аге. Кмети плаћају агама како се погоде, н. п. ако су агини волови и он да сјеме, онда му кмет од љетине даје половину, а кад су волови кметови, трећину, и т. д. Прије свега спахија од љетине узме десетак, по том се извади сјеме, било агино или кметово, па онда кмет и ага дијеле остало по погодби. Кмет је дужан агинско од нијети у варош агишској кући макар гдје било. Према погодби од жита кмет даје аги и од осталијех ситница, а нешто и у новцима. Готово сваки ага има у своме селу особиту кућу за себе, у коју излази љети, понајвише пред јесен, па теферич, и онда су га кмети дужни особито слушати, а и осим тога кад им што заповједи, не могу му одрећи. Који ага има много кмета онај има и по селима своје субаше, којима кмети ваља

кнез. (cf. племе 2). У Србији је од прије свака нахија била раздијељена на неколике кнежине, н. п. Мачва је била једна кнежина IIIабачке нахије, Поцерина друга, а Тавнава трећа: тако су кнежине Зворничке нахије па десној страни Дрине биле Јадар и Рађевина, а нахије Крагујевачке Гружа, Лепеница и Јасеница, и т. д. За владања Црнога Ђорђија био је по један војвода у свакој кнежини, тако је н. п. Стојан Чупић био војвода у Мачви, Милош Стоићевић у Поцерини и т. д. Кнежине су опет биле раздијељене на срезове, над којима су били капетани или велике буљубаше. Првијех година владања Милоша Обреновића над кнежинама су били кнезови од прилике као и за владања Турскога; али кад он, готово пред свршетком владе своје, кнезове назове капетанима, онда се и кнежине пазову срезовима, и тако тога имена у Србији готово нестане; тако се н. п. сад онамо мјесто кнежина Мачва пише: Мачвански срез: Он Турчину не да у кнежину, Кад Турчина у кнежини нађе —

[ocr errors]

кнез Лазар. - 2) кнез од кнежине. Под владом Турском у Србији свака је кнежица имала свога кнеза, који се ради разлике од сеоскијех кнезова звао и оборкнез, вилаетски кнез, на некијем мјестима башкнез и велики кнез, гдјекojи од овакијех кнезова, особито по ониjeм мјестима куда се нијесу претресали због ратова, имали су и царске берате и звали су се братије. До нашијех времена највише су се налик на старе кнезове одржали Рашковићи у Староме Влаху и Карапанџићи у Крајини Неготинској. Кнештво Рашковића почело је пропадати како су два патријара наша из Пећи избјегла с народом у државу Аустријску, и по том мало по мало до данас је пропало са свијем. Карапанџићи су се одржали до времена Карађорђијева. Приповиједа се да су они имали такови ферман да на Крајину Неготинску не смије Турчин наступити с поткованијем коњем. Да речемо да је ово само народна приповијетка, али је истина да у Крајини Неготинској нијесу Турци судили ни управљали, него кнез, који је сједио у Неготину; он је кушио и порезу и остале данке од народа, па новце колико је било одређено давао је бегу, који је долазио из Цариграда и сједио у Кладову, а бег их је слао у Цариград (сf. Крајина Неготинска). Овакови кнежински кнезови по Херцеговини се данас зову војводе. Кнештво је ово остајало од оца сину, као војводство у Херцеговини данас што остаје, и баш кад би Турци какога кнеза окривили и погубили, опет су му сина (или ако сина нема, брата) на његово мјесто постављали. ПIто је год везир хтио од народа да иште или народу што да јави, или је народ имао што од везира да иште, то је све бивало преко овијех кнезова; кад је долазио нови везир, ваљало је да га кнезови с кметовима дочекају с добро дошао (и у овакијем догађајима везири су им кашто поклањали бињише). Порезе је наша ударао на нахије, па су их кнезови између себе разрезивали на кнежине, а по том сваки кнез у својој кнежини с кметовима на села, а кметови са сељацима на људе. Кнезови су, понајвише с Турцима, порезу купили и паши предавали; кнез је имао уза се и по неколико пандура : он је кашто И судио људима за којекаке ситнице, али их није могао натјерати да пристану на његов суд: дужан је био кад је год затребало за људе из своје кнежине молити се код Турака, и за то је ваљало да је рјечит и слободан. Сви су оваки кнезови били сељаци и у домаћему животу слабо су се разликовали од осталијех сељака. Колико сам ја за времена Турскога виђао кнеза Јадранскога и гдјекоје из нахије IIIабачке и испреко Дрине, носили су плаветне чохане чакшире, и од такове чохе ђечерме, гдјекojи са сребрнијем

ВУКОВ РЈЕЧНИК

шуцима, за појасом по два шиштоља и нож, сврх свега тога куповши гуњ, на ногама црвене чизме и на глави фес одоздо од зноја мало улијепљен, само су Карапанџићи сjeдили у вароши и били прави варошани. Овакијех кнезова било је до скора и у Сријему и у Банату и у Бачкој, особито како су Срби с патријарима из Србије амо пребјегли: Вршачки оборкнез Арса умро је нашега времена. И за времеша Карађорђијева у свакој кнежини био је поред војводе оваки кнез, али је војвода био прави господар , и кнезовска је власт била готово још мања него под Турцима; али кад су се посланици слали у Цариград или на каке друге разговоре и договоре с великом Турском господом, свагда су се кнезови звали, и још с додатком из које су нахије. За времена Милоша Обреповића по кнежинама су били кнезови као и под Турцима, само што су не само порезе и остале данке купили, него и народу у свачему судили и заповиједали и народ им радио, и што им је мјесто паше Милош био господар, а и нахије су имале по главнога кнеза, који је био над свима кнежинским. Кад су се послије поставиле судије по нахијама, и они су се звали кнезови, н. п. кнезови суда Биоградскога, кнезови великога суда и т. д. И сам Милош првијех година својега владања звао се и потписивао врховни кнез докле га његови писари и друге удворице нијесу наговорили да се назове књаз. Милош готово на свршетку владе своје укине имена кнез и кнежина у Србији са свијем и кнежинске старјешине назове капетанима, нахијске сердарима или некако још друкчије, а кнежине срезовима, и тако овијех имена у народу онамо нестане са свијем. У Црној гори у свакоме племену има кнез, за којега се може рећи да је по госпоству у земљи трећи: први је сердар, иза сердара је војвода, а иза војводе кнез. И онамо ово кнештво остаје од оца сину као и сердарство и војводство. — 3) кнез сеоски. Осим кнеза од кнежине свако је село у Србији ималосвога сеоскога кнеза, за којега се може рећи да је био од данас до сјутра, и осим гола Имена да више ПиIII га није имао: у многијем селима само су онда постављали кнеза кад је ваљало порезу купити, а послије га нико није кнезом ни звао. За времена Милошева у кине се име и овијех кнезова и мјесто њих остану само кметови. У Сријему, у Бачкој и у Банату по паорији сеоски су кнезови још и данас: онамо обично села или општине (и по варошима, н. п. у Вуковару) избирају кнеза сваке године, па он у договору с кметовима управља сеоскијем послоВН Мlll.

[ocr errors][ocr errors]
« PreviousContinue »