Page images
PDF

П P E Д ГОВОР
(ДРУГОМ ИЗДАЊУ)

----

Ево Српскога рјечника и по други пут наком тридесет и три године. Као што сам у огласу казао, ја сам оне ријечи што су наштампане прије донио амо у глави, пак сам их послије писао како сам их се могао опомињати; ове пак што се сад додају купио сам одонда по различнијем крајевима народа нашега, и овога посла ради путовао сам којекуда, као н. п. у Хрватску, Далмацију, Дубровник, Боку и Црну гору. Да сам којом срећом могао отићи у Босну и у Херцеговину и у Косово и у Метохију, јамачно бих нашао још много знатнијех ријечи; али поред све моје жеље то се није могло. Међу овијем садашњијем ријечима има их много које су ми биле познате још од прије, али ми прије нијесу пале на ум, а има их много које сам послије којекуда први пут чуо. Код многијех које су ми се учиниле особите и свуда по народу непознате, назначивао сам гдје сам коју чуо или гдје се говори, али по томе не ће нико мислити да се оне само у онима мјестима говоре, н. п. ријечи које се говоре у Црној гори понајвише се говоре и онуда по свему приморју, а које се говоре у Херцеговини оне се највише говоре и по Црној гори и по другијем околинама њезинијем: ријеч увала ја сам најприје чуо у Црној гори, а госпођица Милица Стојадиновића из Врдника писала ми је да се она говори и ондје.

Нити мислим ја нити ваља да мисли ко други да су и у овој књизи све ријечи народа нашега и сва значења наштампанијех ријечи, него ја још мислим да се у живу језику све народне ријечи не могу ни покупити, јер гдјекоје постају једнако, а кашто и нова значења већ познатијем ријечима: ја сам се у Тршићу родио и до осамнаесте године своје ондје живљео, али ријечи самотег Нијесам чуо до прије три године кад сам онамо био, и будући да је село било мало (као што је и сад) и кућа наша управо на води између двије воденице, то није могуће да је ова ријеч и онда ондје била па да је ја нијесам чуо, него је морала послије постати; оваковијех примјера могло би се овдје и више споменути; а код ријечи голи син и рођо споменуто је како ријечима шостају Нова значења. Док је ова књига штампана, мени је већ пало на ум неколико ријечи којијех у њој нема и које ћу додати овдје на крају овога предговора.

[ocr errors][ocr errors][ocr errors][graphic]

VIII

Код којијех ријечи овдје нема значења, оне кад сам први пут чуо нијесам га уза њих записао мислећи да га не ћу заборавити, а послије га се нијесам могао опоменути; али сам их опет наштампао мислећи да ће им послије бити лакше наћи значење него и њих саме. Сваки књижевник наш који дозна за значење које од овијех ријечи, учиниће добро ако га запише и мени јави, као и нове ријечи којијех овдје нема, па ако то не пристане у посао мени, пристаће по смрти мојој коме другоме, а народу свакојако.

Код којијех ријечи стоји да се говоре у Барањи, оне ми је дао Г. Адам Драгосављевић; код којијех стоји у Сријему, од онијех сам гдјекoje ja купио а гдјекоје ми је дао исти Г. Адам Драгосављевић и покојни Аврам Панић парод Шидски; код којијех пак стоји у Боци или у Рисну или у Грбљу, и од онијех сам гдјекоје ја купио, а гдјекоје ми је дао Г. поп Вук Поповић и Вук Врчевић, обадва Ришњани.

Као што је код гдјекojијех глагола назначено како имају гдјекоја времена, и код самоставнијех ријечи какав им је глас у гдјекojијем падежима, тако је ваљало назначити и код самоставнијех ријечи које у множини нарастају на ови или на еви, као н. п. што је казано код кнез да је у множини кнезови и кнежеви; ово би било вриједно назначити једно за то што сваки човјек, особито туђин, не може ласно знати које ријечи овако нарастају које ли не, а друго што се код многијех које нарастају и глас мијења, н. п. гдвран : гаврани и гавранови, овдје је што се гласа тиче са свијем по правилу; у ријечи нож : ножи и ножеви, овдје је глас у ножеви као и у ножи, али у ријечи град : гради и градови и т. д. глас је са свијем различан. Али ово из почетка не почех, па тако за сад и остаде.

Ако кад Срби у писању књига приме једно макар које од својијех нарјечија, онда у рјечницима не ће ни требати ријечи по свакоме нарјечију писати за себе, него само по ономе којијем се књиге успишу, макар назначивши код сваке ријечи како се говори по другијем нарјечијама, н. п. Дјед (јужно ђед, источно дед, западно дид). Тако и оне ријечи у којима се успише а не ће бити потребе писати и без х. Али за сад док је још главна брига и потреба да познамо свој народни језик по свијем крајевима, мислим да је ваљало писати све овако као што сам у овој књизи писао.

Ријечи које једно значе може бити да би најбоље било код оне за коју се мисли да је најљепша (најобичнија и најприличнија) метнути све остале назначивши ако се која гдје у особитоме крају говори, па послије код сваке казати само vide, н. п. раоник (лемеш, у Црној гори јемљеш), па послије код лемеш и јемљеш само vide paoник; тако чунак (чуњак, чун, лајдица) и т. д.

Прил. имена која су постала на ски и ки од имена која значе ред каковијех људи или животиња говоре се и као нарјечија (adverbia), н. п. живи господски, обдарио га царски, брани се јуначки, говори Турски, једе свињски; али ја ово за то нијесам назначивао што се управо изговара онако као што су ова имена овдје у књизи наштампана.

Истина да би се могло за главно правило узети да се у свијем нашијем глаголима у првоме лицу садашњега времена оно самогласно слово пред м изговара са знаком ", н. п. играм, молим, порем, али у глагола који се свршују на јем, а особито (на) ијем, изговара се е без и какога знака, н. п. лијем, пијем, бијем и т. д., може бити да би ко рекао и лијем, пијем, бијем, али ми се јамaчнo чини да је обичније оно прво. Тако би се рекло и кујем, снујем, чујем, али ми се чини да би се поред овога рекло прије и кујем, снујем, чујем, него лијем, шијем, бијем, и т. д.

Велика хвала Ђуру Даничићу, који се трудио око превођења ријечи на Њемачки и на Латински језик и око поправљања и надгледања у штампању. Ако се у превођењу ријечи нађе гдје кака погрјешка, то ће радо опростити сваки онај који зна како је овај посао тежак. Може бити да ће се најприје наћи погрјешака у превођењу ријечи које значе траве, дрвета и животиње, али у нас за сад док немамо само о томе књига и то од људи који се особито око тога посла труде, друкчије не може бити.

Гласове у ријечима старао сам се да назначим онако као што се највише говори у народу нашему не гледајући на разлике које се по гдјекojијем крајевима налазе. Још у предговору к првоме рјечнику ја сам казао како се гдјешто у Биоградској нахији говори н. п. лонац (мјесто лонац), конац (м. конац), кукуруз (м. кукуруз), село (м. село) и т. д. Од овога је много знатније што се у Црној гори и по њезинијем околинама говори н. п. дијете (м. дијете), млијеко (м. млијеко); Мирко (м. Мирко), Ђоко (м. Ђбко); огњиште (м. дгњиште), брчиште (м. брчиште), катариште (м. катариште); здље (м. зеље), робље (м. робље), гвожђе (м. гвожђе) и т. д. Истина да ове разлике нијесу тако знатне као што се једне ствари по народу различно зову, али ће по времену ваљати и њих покупити и назначити.

Код ријечи жвакалица ја сам казао да се приповиједа да су је Турци некад искали, а Руски генерал Иван Петровић Липранди казивао ми је јесенас да су је Турци (својом ријечи дишпараси) и у наше вријеме у Бугарској искали, па још не само за себе него и за своје коње (дишхаки); и да је године 1829 Кучук-Ахмет једноме Турчину од тевабије Караџанем-пашине повадио све зубе за то што је од свога домаћина (код кога је ноћио) ујутру на поласку искао дишиараси и дишахаки. По овоме може се мислити да и оно може бити истина што сам најпослије казао да се говори код ријечи ОДрина.

К ономе што је код ријечи крајина казано о Крајини Неготинској додаћу овдје још нешто што је на молбу моју Г. Илија М. Гарашанин од најстаријих људи у Крајини дознао и мени јавио, и то:

Људи у Крајини давали су од прије до Пасманџијна времена на годину: а) порезе на пореску главу 7 гроша, б) харача (на мушкиње као што се и по другиjeм мјестима плаћало) по 2 гр. и 20 пара, в) мртвине по 1 гр. и 22 паре, г) свадбарине по 1 гр., д) тулумине на 1000 чокота по 20

[ocr errors]

пара, ђ) на камен воденични по 2 гр., е) на овцу 5 пара, ж) на свињу 5 пара, з) на кошницу 5 пара, и) на 1000 главица купуса 5 пара, ј) десетак на оно жито које се жање. Осим тога за храну и за друге потребе које бегу и његовијем Турцима који су сједили у Кладову, које башкнезу и његовијем пандурима и кметовима који би народнијех послова ради долазили у Неготин или управо рећи башкнезу у конак, давала је свака пореска глава на годину: по једну литру масла, по један шиник (20 ока) јечма, по једна кола сијена и по једна дрва; свака бачија по 7 ока сира, и свако село по 6 ока лоја и по 6 ока граха. Све ове дације купио је од народа башкнез преко сеоскијех кметова, а колико је од тога он Турцима давао, колико ли је њему остајало, то се данас управо није могло дознати, него најстарији људи говоре само да су чули да је Крајински кесим био 50 кеса, а Кључки 30, а башкнезовима да је било одређено по 15 кеса (на годину).

Десетак од жита сасипао се у амбаре на Прахову, пак се је оданде по наредби Турској носио у градове, а кашто су башкнезови закупљивали десетак особито, пак су с њим чинили шта им је воља.

Башкнез је имао три буљубаше с пандурима; двојица су од овијех имали по 15 пандура, и један се од њих налазио поред Тимока, а други од Кључке стране, те су чували да не би каки рђави људи (Турци или хајдуци или лопови) откуда дошли и народ узнемиривали; а трећи је са 30—40 пандура био код њега те га је чувао и слушао (т. ј. заповијести му по селима разносио). Све три ове буљубаше са својијем пандурима били су Хришћани.

Кад су људи имали за што распру један с другијем, најприје су долазили башкнезу на тужбу, па које он не би могао намирити оне би водио к војводи и онамо би им њих двојица судили.

Бег и војвода нијесу се смјели ништа мијешати сами од себе у управљање народно, ако ли би се на силу стали у што мијешати, башкнез их је могао тужити и промијенити.

Кад би један башкнез умро и други настао, новоме се свагда давао берат на његово име.

Ово је све овако било до времена Пасманџијна, а Пасманџија поставши царски противник, није марио за Крајинске правице и берате, него у Неготину начини мали градић и у њему намјести Турке, који су по Крајини владали као и по осталоме његовом подручју, тако је и у њу поред харача уведена спенџа: по 3 гроша на сваку харачку главу (ако ли би ко како дијете сакрио па би га Турци пронашли, онда је ваљало платити још један грош ономе који га је пронашао); за ово вријеме башкнез је био као Турски слуга. У томе и Срби устану на дахије (1804) и пошљедњи Крајински башкнез Перча Станковић Карапанџа са својијем братом Мишом пребјегне 1807 године у Пореч, и тако се сврше Крајинске правице. - -

« PreviousContinue »