ПЈЕСМЕ, КОЈЕ СЕ ПЈЕВАЈУ УЗ ЧАСНИ
У почетку часнога поста
(пјевају дјевојке у Сријему)
Часне посте запостисмо,
Нову грађу изнесосмо,
Белу цркву саградисмо,
У њој поју светитељи:
Свети Петар и Никола;
Две им сеје отпевају:
Анђелија светом Петру,
А Марија Николају;
Туд' се дала танка стаза,
По њој шеће Божја мајка,
Води Бога за ручицу
У свилену кавадићу
И у жути ципелица.
Проклеша јасика.
О; на дјелу на голему
Млога грађа савезена,
Света црква саграђена,
У њој поју до два свеца:
Свети Петар и Никола;
Сестрице им отп'јевале:
Анђелија и Марија,
Слушала их Божја мајка,
Свако чедо умучкава
И по гори свако дрвце,
А јасике не умучка,
Већ јасика трепетала;
„Љуто куне Божја мајка:
, Свако дрво уродило,
„А јасика не родила,
„Већ јасика трепетала
„Усред љета и без вјетра!"
Стану дјевојке у коло, а пруже руке од себе, па дигну мушко дијете, те иде преко руку, а оне пјевају :
Лази, лази, Лазаре,
Те долази до мене,
Приватај се за мене,
За свилене рукаве,
За свилене мараме,
За клечане кецеље.
На цвијеши на ранилу.
Пораниле девојке,
Јело ле, Јело, добра девојко! Пораниле на воду,
Јело ле, Јело, добра девојко!
Ал' на води јеленче,
Јело ле, Јело, добра девојко! Рогом воду мућаше,
Јело ле, Јело, добра девојко! А очима бистраше,
Јело ле, Јело, добра девојко!
О благовијести и о мученицима на ранилу.
Рани коња, Радивоје,
Девојке те претекоше,
Ведром воду замутише.
А што ће им рано вода?
Да оперу брату руо,
Да га пошљу у сватове,
(од некога учитеља Прока, родом из Пирота, с Бугарске границе).
Извила се света гора зелена;
То не била света гора зелена,
Већ то била света црква Софија;
У њој поју шестокрилни анђели,
Код њих дошла света дјева Марија,
Држ у руке Христа Бога истина;
Говоре јој шестокрилни анђели:
„Тако т Бога, света дјево Маријо!
„Ти отиди у ту башчу зелену,
„Пак натргај христограње зелено,
Пак отиди Крститељу Јовану
„И пред њим се поклони,
„Црну земљу пољуби,
, Онда њему говори:
„„Кум да ми си, Крститељу Јоване! Ти да крстиш Христа Бога истина. Ведро се небо расклопи,
Црна се земља затресе,
Док крстише Христа Бога истина.
Олеш крштење Христово
(из Црне горе).
Пошетала пречиста госпођа,
Она земљом и свијетом шета,
А на руке носи сина свога,
Сина свога Исуса Христоса;
Она срете Крститељ Јована,
Овако му говори госпођа:
„Ајд' овамо, мој Јоване куме!
„Да идемо на воду Јордана,
„Да крстимо Христа сина мога."
Ондолен се бјеху подигнули,
И дођоше на воду Јордана.
Стаде Јован крстит' кума свога,
Од страха му књига испанула;
|