Кад чушују с дјевојком.
Младожења, грано босиљкова!
Што си ми се оневеселио?
Или ти је блага понестало?
Или ти је коњиц посустао ?
Или ти је скуђена девојка? —
Није мени блага понестало,
Нити ми је коњиц посустао,
Већ је мени скуђена девојка:
Једни веле: ода зла је рода;
Други веле: љута, као гуја;
Трећи веле: санљива, дремљива.
Љуто куне лепота девојка:
„Који вели, да сам од зла рода,
„Не имао од срца порода!
„Који вели, љута, као гуја,
„Гује му се око срца вијле!
„Који вели, санљива, дремљива,
Не имао у болести санка!”
Извила се златна жица врхом из мора,
Савила се првијенцу око појаза. ")
21) Појаз мјесто појас онуда се само у пјесмама чује,
Извила се златна жица врхом из мора,
Савила се старом свату око стрмена.
Извила се златна жица врхом из мора,
Савила се кум' вјенчану око барјака.
Извила се златна жица врхом из мора,
Савила се ђеверима око молитве. *)
Извила се златна жица врхом из мора,
Савила се долибаши око долије. 23)
Извила се златна жица врхом из мора,
Савила се св'јем сватима око поштења.
(из горњега приморја).
Бевојка се сватовима нада,
По пољу је босиље сијала,
Подно поља рану маџурану,
Крајем поља румену ружицу,
Посред поља високу наранџу,
Поврх поља рана гарофана.
Када свати за Мару иђаху,
Не могаху пута разазнати
Од мириса ситна босиока,
Од густине ране маџуране,
Од љепоте румене ружице,
Од висине зелене нарание,
2*) Дјеверн носе бокарић вина накићен вијенцем, и то се зове молитва, и невјестина чаша.
23) т. ј. око чаше или другога суда, којим напија.
Руменила рана гарофана;
Кад се с Маром сватови враћаху,
Починуше под жутом наранџом,
Па је пита стари сват од свата:
„О тако ти, л’јепа Маре, под в’јенцем ђевојко!
„Кад си пољем, л’јепа Маре, босиље сијала,
„Подно поља, млада Маре, л'јепу маџурану,
„Крајем поља, млада Маре, румену ружицу,
„Посред поља, л'јепа Маре, зелену наранџу,
„Поврх поља, млада Маре, рана гарофана,
„Јеси л'тај дан, л'јепа Маре, много трудна била?"
Одговара л’јепа Маре под в'јенцем ђевојка:
О тако ми, стари сват од свата!
, Срам је мене у очи гледати,
„А камо ли с тобом бесједити:
„Ако будем добру рабру дата,
„Нит' сам трудна, нит' ћу бити трудна;
"Ако л' будем худу рабру дата,
„Ја сам трудна и бити ћу трудна."
Стаде брати цв’јећа свакојега,
Па савија цв'јеће у китице,
А пита је стари сват од свата:
„О тако ти, л’јепа Маре, под в'јенцем ђевојко! Што савијаш цв’јеће у китице?"
Она њему стидно одговара:
О тако ми, стари сват од свата!
„Кад ме питаш, право ћу ти казат:
„Што ја китим цв'јеће у китице,
„Когођ буде рода господскога,
„Примаће ми ките за дарове;
„Ко не буде рода господскога,
Он на ките не ће погледати; „Јер је лако влаха успознати.
Оиеш шо, али друкчије.
Гором иду Јовови сватови,
У гору их ноћца застанула,
Сви сватови на поље заспали,
Бевер с' снахом под жутом наранчом ;
Бевер спава, а снаха не спава,
Hero руни цвијет од наранче,
Један јој се цвијет омакнуо,
Па ђеверу на лице пануо,
Тад се ђевер од сна` разабрао,
Па је својој снахи говорио:
„Снахо моја, од злата јабуко!
„Што ће тебе цвијет од наранче?"
Ма ђеверу снаха говораше:
„О ђевере, мој златни прстене!
„У Јова ми доста рода кажу,
Мало сам им парићала дара;
Ако буде рода господскога,
„Примиће ми цвијет за дарове."
Оиеш кад иушују с дјевојком. (из горњега приморја).
Играх се златном јабуком
По пољу по мједеноме,
По гувну по сребрноме,
Одскоком скочи јабука,
Удара Будви у врата,
Саломи врата на двоје,
А кључаницу на троје,
Просу се бисер по перја, “)
Сави се паун од неба,
А пауница од поља,
Да купе бисер по перја,
Млада се Маре мољаше:
„Пауне, мој мио брате!
„А паунице сестрице!
„Не куп'те бисер по перја,
„Јер сам ђевојка вјерена,
„Вјерена, неповедена,
„Пак ми се хоће дарови:
Свакоме свату грињица,
Староме свату и двије."
Гором иду Петрови сватови,
Гором иду, гора јектијаше;
Пољем иду, поље звечијаше;
Селом иду, село страх имаше
Од љепоте господе сватове.
24) По перја значи по трави или управо по лишћу; јер као што се код нас каже перо лука, тако се онамо зове сваки лист перо
|