„На наџаке и на буздоване
„И добријем коњма на ратове."
Ту се деси Немањићу Саво,
Па говори господи ришћанској:
„Не лудујте, господо ришћанска!
„Није бабо расковао благо
„На наџаке ни на буздоване,
„Ни добријем коњма на ратове,
„Већ је бабо похарчио благо
„Све градећи млоге задужбине :
„Док је Свету гору подигао
„И Вилиндар цркву начинио,
„Ту је дао двије куле блага;
„Док начини високе Дечане
„У приморју код воде Бистрице,
„И два стуба светитеља Ђурђа,
„Оба стуба виш Новог Пазара,
„Студеницу на Влаху Староме,
„Ту је дао једну кулу блага;
„Док начини цркву код Требиња
„Миљешевку на Херцеговини,
„И Довољу близу горе Црне;
„И Тројицу надомак Таслиџе
„Украј воде украј Ћиотине;
„Рачу цркву украј воде Дрине,
„И Папраћу близу Борогова,
И Вазућу крај воде Криваје,
„Озрен цркву насред Босне славне,
„И Гомељу на граници сувој;
„Моштаницу у Крајини љутој,
„Ту је дао једну кулу блага.
Осталога што претече блага,
Остало је благо похарчио
„Зидајући по калу калдрме
„И градећи по водам' ћуприје,
„Дијелећи кљасту и слијепу,
„Док је души мјесто уватио,
„Седам кула блага похарчио:
Ето бабо куд похарчи благо!"
Онда рече господа ришћанска :
„Бе аферим, Немањићу Саво!
„Кад имасте седам кула блага,
„Те знадосте управити благом.
„Што носили, свијетло вам било!
„Што родили, све вам свето било!"
И што рече господа ришћанска
На састанку код бијеле цркве,
Штогођ рекли, код Бога се стекло.
Женидба краља Вукашина.
Књигу пише Жура Вукашине
У бијелу Скадру на Бојани,
Те је шаље на Херцеговину
Бијеломе граду Пирлитору 15),
Пирлитору према Дурмитору,
Видосави љуби Момчиловој;
Тајно пише, а тајно јој шаље,
15) Једни певају Пиришор мјесто Пирлишор. Кажу,
да и сад стоје зидине од тога града.
У књизи јој овако бесједи:
„Видосава, Момчилова љубо!
„Шта ћеш у том леду и снијегу?
„Кад погледаш с града изнад себе,
„Ништа немаш лијепо виђети,
„Већ бијело брдо Дурмитора
Окићено ледом и снијегом
сред љета, као усред зиме;
„Кад погледаш стрмо испод града,
„Мутна тече Тара валовита,
„Она ваља дрвље и камење,
„На њој нема брода ни ћуприје,
„А око ње борје и мраморје;
„Већ ти отруј војводу Момчила,
„Илга отруј, или ми га издај,
„Ходи к мени у приморје равно
„Бијеломе Скадру на Бојану,
„Узећу те за вјерну љубовцу,
Па ћеш бити госпођа краљица,
„Прести свилу на златно вретено,
„ Свилу прести, на свили сједити,
"А носити диву и кадиву
„И још оно све жежено злато;
, А какав је Скадар на Бојани!
„Кад погледаш брду изнад града,
Све порасле смокве и маслине
„И још они грозни виногради;
„Кад погледаш стрмо испод града,
„Ал
"Ал' узрасла шеница бјелица,
„А око ње зелена ливада,
„Кроз њу тече зелена Бојана,
„По њој плива риба свакојака,
„Кадгођ хоћеш, да је тазе једеш."
Дође књига љуби Момчиловој,
Књигу гледа љуба Момчилова,
Ону гледа, другу ситну пише:
„Господине, краљу Вукашине!
„Није ласно издати Момчила,
„Ни издати, нити отровати :
„У Момчила сестра Јевросима,
„Готови му то господско јело`,
„Прије њега јело огледује;
„У Момчила девет миле браће
„И дванаест прво-братучеда,
„Они њему рујно вино служе,
„Прије њега сваку чашу пију;
Момчил има коња Јабучила 16),
16) Приповиједа се, да је онамо негдје у некаком језеру бно крилаш коњ, па излазно ноћу, те пасао Момчилове кобиле, које су пасле по ливади око језера; но како би коју кобилу опасао, он би је ударио ногама у трбух, те се изјалови (да не би ождријебила крилата коња). Кад то дозна Момчило, а он узме бубњеве и таламбасе, и остале којекаке справе, што лупају, па отиде дању, те се сакрије код језера, а кобиле натјера око језера. Кад ноћу изиђе коњ из језера и опасе једну кобилу, па пође да сиђе с ње, онда он почне лупати у бубњеве и у остале справе, те се коњ поплаши и не узима кад изјаловити кобиле, него утече у језеро, а кобила остане суждребна и ождријеби крилата коња, којега једни у овој пјесми називају вранцем, једни дорашом, једни богатом, а овдје се пјева Јабучило н, краткости ради, чи
„Јабучила коња крилатога;
„Кудгођ хоће, прелећети може;
„У Момчила сабља са очима 17);
„Не боји се никога до Бога.
„Већ ме чу ли, краљу Вукашине !
„Ти подигни млогу силну војску,
„Изведи је на Језера равна,
„Пак засједни у гори зеленој;
„У Момчила чудан наук има,
„Свако јутро у свету неђељу
„Рано рани у лов на Језера
„С собом води девет миле браће
„И дванаест прво-братучеда
„И четръест од града левера;
„Када буде у очи неђеље,
"Ја ћу спалит' крила Јабучилу,
„Бритку ћу му сабљу затопити,
„Затопити оном сланом крвљу,
„Да се не да извадит' из кора;
„Тако ћеш ти погубит Момчила."
Када краљу така књига дође,
Те он виђе, што му књига каже,
То је њему врло мило било,
Па он диже млогу силну војску,
Оде с војском на Херцеговину,
Изведе је на Језера равна,
Пак засједе у гори зеленој.
17) Ја не знам, шта значи сабља са очима, a НИ пјевач ми није знао казати. Да није на њој гдје била каква шара, као очи?
|