Page images
PDF
EPUB

Кад је било у очи неђеље,
Момчил оде у своју ложницу,
Па он леже у меке душеке,
Мало прође, и љуба му дође;
Али не ће у меке душеке,
Већ му рони сузе више главе;
А њу пита војвода Момчило :
„Видосава, моја вјерна љубо!
Кака ти голема невоља,

99

„Те ми рониш сузе више главе ?"
Ал' говори млада Видосава:
„Господару, Момчило војвода!
„Мени није никаке невоље,
„Већ сам чула једно чудно чудо,
„Чула јесам, ал' нисам виђела,
„Да ти имаш коња Јабучила,
„Јабучила, коња крилатога,
„Ја не виђех твоме коњу крила,
„Те не могу млада вјеровати;
„Већ се бојим, хоћеш погинути."
Мудар бјеше војвода Момчило,
Мудар бјеше, ал' се преварио,
Својој љуби тако бесједио:
„Видосава, вјерна моја љубо!
„За то ћу те ласно утјешити,

[ocr errors]

„Ти ћеш ласно виђет' чилу крила:

„Када први запјевају п'јевци,

„Ти отиди у нове ахаре,

85

90

95

100

105

„Тад ће чиле попуштити крила 18), 110

18) По овом се мора мислити, да се крила свагда нијесу могла видјети,

[ocr errors]

„Тад му можеш крила сагледати.
Пак он леже санак боравити.
Момчил спава, љуба му не спава,
Веће слуша млада у душеку,
Кад ће први п’јевци запјевати;
А кад први п’јевци запјеваше,
Скочи млада из мека душека,
Запалила Фењер и свијећу,
Па узима лоја и катрана,
Оде право у нове ахаре;

115

120

Ал' истина, што Момчило каже,

Јабучило крила попуштио,

Попуштио крила до копита;

125

Таде она крила намазала,
Намаза их лојем и катраном,
Па свијећом крила запалила,
Те сапали крила Јабучилу,

Што не могла ватром сагорети,
То под колан притегнула тврдо;
Онда млада оде у ризницу,
Доватила сабљу Момчилову,
Те је сланом затопила крвљу,
Пак се врну у меке душеке.
Кад у јутру зора забјелила,
Поранио војвода Момчило,
Па говори љуби Видосави:
„Видосава, моја вјерна љубо!
„Ја сам ноћас чудан сан уснио,
Бе се пови један прамен магле
„Од проклете земље Васојеве,
„Пак се сави око Дурмитора,

99

130

135

140

[ocr errors]

99

„Ја ударих кроз тај прамен магле
„Са мојијех девет миле браће
„И с дванаест прво-братучеда
„И четръест од града левера,
„У магли се, љубо, растадосмо,
„Растадосмо, пак се не састасмо;
„Нека Бог зна, добра бити не ће.”
Вели њему љуба Видосава:
„Не бој ми се, мили господару!
„Добар јунак добар сан уснио ;
,Сан је лажа, а Бог је истина.
Опреми се војвода Момчило,
Па он сиђе низ бијелу кулу,
Дочека га девет миле браће
И дванаест прво-братучеда
И четръест од града левера,
А љуба му изведе чилаша,
Добријех се коња доватише,
Отидоше у лов на Језера.
Кад су били надомак Језера,
Оптече их она силна војска.
Кад Момчило опазио војску,
Он потеже сабљу од бедрице,
Ал' се пуста не да извадити,
Као да је за коре прирасла.
Онда рече војвода Момчило:

[ocr errors]

Чујете ли, моја браћо драга! „Издаде ме куја Видосава,

„Но дајте ми сабљу понајбољу." Хитро су га браћа послушала, Дадоше му сабљу понајбољу,

145

150

155

160

165

170

Па је Момчил браћи бесједио:
„Чујете ли, моја браћо драга!
„Ви удрите војсци по крајима,
"Ја ћударит војсци по сриједи."
Мили Боже чуда великога!
Да је коме погледати било,
Како сјече војвода Момчило,
Како крчи друма низ планину;
Више тлачи коњиц Јабучило,

175

180

185

190

Нег што Момчил' бритком сабљом сјече;
Алга лоша срећа сусретнула:
Кад изиђе према Пирлитору,
Сусрете га девет враних коња,
А на њима брата ни једнога!
То кад виђе војвода Момчило,
У јунаку срце препукнуло
Од жалости за браћом рођеном,
Бијеле му малаксаше руке,
Те не може више да сијече,
Већ удара коња Јабучила,
Удара га чизмом и мамузом,
Да полети граду Пирлитору,
Ал' му коњиц полећет’не може;
Куне њега војвода Момчило:
„Јабучило, изјели те вуци!
„Из шале смо одавде лећели,
Без невоље, тек од обијести,
„А данас ми полећети не ћеш!
Ал' му коњиц њиском одговара:
„Господару, војвода Момчило!
„Нит' ме куни, нити ме нагони,

195

200

„Данас теби полећет не могу;
„Бог убио твоју Видосаву!
„Она ми је сапалила крила;

99

99

Што не могла ватром сагорети,

, То под колан притегнула тврдо ;
„Веће бјежи, куда теби драго.
Кад то зачу војвода Момчило,
Проли сузе низ јуначко лице,
Па одскочи од коња чилаша,
Трипут скочи, до града доскочи,
Али граду врата затворена,
Затворена и замандаљена!

Кад се Момчил виђе на невољи,
Он дозивље сестру Јевросиму:
„Јевросима, моја мила сејо!
„Пушти мени једну крпу платна,
Не бих ли ти у град утекао."
Сеја брату кроз плач одговара :
„А мој брате, војвода Момчило!
,Како ћу ти пуштит’крпу платна,
„Кад је мени снаха Видосава,
„Моја снаха, твоја невјерница,
Савезала косе за диреке

9,

?"

Ал' је сестра срца жалостива,
Жао јој је брата рођенога,
Она цикну, како љута гуја,
Ману главом и осталом снагом,
Из главе је косе ишчупала,
Оставила косе на диреку,
Па довати једну крпу платна,
Претури је граду низ бедене.

205

210

215

220

225

230

« PreviousContinue »