Међу се се хоће да поморе, Злаћенима да пободу ножи, А не знаду, на коме је царство. Краљ Вукашин вели: „На мене је;" Деспот Угљеш: „Није, нег3 на мене;" Војвод Гојко: „Није, нег ̇ на мене;" Ћути нејак царевић Урошу, Ћути дјете, ништа не бесједи, Јер не смије од три братијенца, Братијенца, три Мрњавчевића. Пише књигу Вукашине краљу, Пише књигу, и шиље чауша До Призрена града бијелога До онога протопоп-Недељка, Нека дође на Косово равно, Да он каже, на коме је царство; Он је свјетла цара причестио, Причестио и исповједио, У њега су књиге староставне. Пише књигу деспоте Угљеша, Пише књигу, и шиље чауша До Призрена града бијелога, До онога протопоп - Недељка; Трећу пише војевода Гојко, И он шиље огњена чауша ; А четврту царевић Урошу, Пише књигу и шиље чауша. Сва четири ситне књиге пишу И пошиљу огњене чауше Све потајно један од другога. Састаше се четири чауша

У Призрену граду бијеломе
Код дворова протопоп-Недељка,
Али прота дома не бијаше,
Ho у цркви бјеше на јутрењи,
На јутрењи и на летурђији.
Кол'ко с силни огњени чауши,
Колико су силни од силнијех,
Те не кћеше коње одјахати,
Но у цркву коње нагонише,
Потегоше плетене канџије,
Ударају протопоп-Недељка:
„Брже хајде, протопоп-Недељко,
„Брже хајде на Косово равно,
„Да ти кажеш, на коме је царство;
Ти си свјетлог цара причестио,

99

„Причестио и исповједио,

"У тебе су књиге староставне ;
„Ја л' ћеш сада изгубити главу."
Сузе рони протопоп Недељко,
Сузе рони, па њима говори:
„Одбијте се, силни од силнијех,
„Док у цркви закон савршимо,

Знати ће се, на коме је царство. Тако су се они узмакнули. А кад закон Божји савршише, Изљегоше пред бијелу цркву, Тад' говори протопоп Недељко: „Бецо моја, четири чауша! „Ја сам свјетла цара причестио, „Причестио и исповједио,

"Ал' га нисам питао за царство,

40

45

50

55

60

65

70

Већ за грије, што је сагр’јешно; „Но идите у Прилипа града „До дворова Краљевића Марка, „А до Марка, до мојега ђака,

Код мене је књигу научио, „Код цара је Марко писар био, „У њега су књиге староставне, „И он знаде, на коме је царство; „Ви зовите на Косово Марка, „Хоће Марко право казивати, „Јер се Марко не боји никога, „Разма једног Бога истинога. Отидоше четири чауша, Отидоше ка Прилицу граду, Бјелу двору Краљевића Марка. Кад су били пред бијеле дворе, Ударише звекиром на врата, То зачула Јевросима мајка, Па дозива свога сина Марка: „Сине Марко, моје чедо драго! „Тко удара звекиром на врата? „Баш ка' да су бабови чауши." Уста Марко, те отвори врата, Чауши се поклонише Марку:

75

80

85

90

„Божја т” помоћ, господару Марко!" 95 А Марко их омилова руком: „Добро дошли, моја ђецо драга! „Јесу л' здраво Србљи витезови, „И честити цареви и краљи?” Чауши се смјерно поклонише: „Господару, Краљевићу Марко!

100

„Све је здраво, али није мирно:
„Господа се тешко завадила
„На Косову пољу широкоме
„Код бијеле Самодреже цркве,
„И они се отимљу о царство,
„Међу се се хоће да поморе,
„Злаћенима да пободу ножи,

105

„А не знаду, на коме је царство; „Тебе зову на Косово равно,

110

„Да им кажеш, на коме је царство."

Оде Марко у господске дворе,
Пак дозива Јевросиму мајку:
„Јевросима, моја мила мајко!
„Господа се јесу завадила
„На Косову пољу широкоме
„Код бијеле Самодреже цркве,
„И они се отимљу о царство,
„Међу се се хоће да поморе,
„Злаћенима да пободу ножи,
,,А не знаду, на коме је царство;
„Мене зову на поље Косово,

99

„Да им кажем, на коме је царство."

Колко Марко тежио на правду,

Тол'ко моли Јевросима мајка:
„Марко сине једини у мајке!
„Не била ти моја рана клета,
„Немој, сине, говорити криво
„Ни по бабу, ни по стричевима,
„Већ по правди Бога истинога;
„Немој, сине, изгубити душе;
„Боље ти је изгубити главу,

115

120

125

130

Него своју огр’јешити душу."
Узе Марко књиге староставне,
Па опреми себе и Шарина,
Шарину се на рамена баци,
Отидоше у Косово равно.
Кад су били краљеву шатору,
Рече таде Вукашине краље:
Благо мене до Бога милога!
Ето мене мога сина Марка,

99

Он ће казат, на мене је царство, „Од оца ће останути сину."

Марко слуша, ништа не говори,
На шатора не окреће главу.

Кад га виђе Угљеша војвода,
Тад Угљеша ријеч говорио:
Благо мене! ето ми синовца,

135

140

145

„Он ће казат', на мене је царство;
„Кажи, Марко, на мене је царство,
Оба ћемо братски царовати."

150

Шути Марко, ништа не бесједи,

На шатора не окреће главу.
Кад га виђе војевода Гојко,
Таде Гојко ријеч говорио:

9

„Благо мене! ето ми синовца,

Он ће казат, на мене је царство;

„Кад је Марко још нејачак био,

„Ја сам Марка врло миловао, „У свилена њедра увијао,

99

Кано красну од злата јабуку; „Куд сам гође на коњу ходио,

„Све сам Марка са собом водио;

155

160