„На кобили танкој бедевији; „Ја не смједох шчекати Богдана, „Већ побјегох уз кршно приморје; „Поћера ме Љутица Богдане „На његовој танкој бедевији: „Да ми не би Шарца од мејдана, „Доиста ме уватити шћаше; „Већ ми Шарац стаде одмицати, „А кобила поче остајати; „Кад то виђе Љутица Богдане, "Он потеже тешку топузину, „Пушћа за мном уз кршно приморје, 30 „Довати ме по свилену пасу, „Побратиме, сапом од топуза, „Шћера мене за уши Шарину, „Једва му се у седло повратих И утекох уз кршно приморје.
„Има од тад’седам годиница, „Већ овуда нијесам прошао." Истом они у бесједи бјеху, Док се прамен запођеде таме Винограду уз равно приморје; Погледаше три Српске војводе, Ал' ето ти Љутице Богдана И са њиме дванаест војвода ! Кад то виђе Краљевићу Марко, Он бесједи Рељи и Милошу: „Чујете ли, до два побратима ! Ето нама Љутице Богдана, Сва три ћемо изгубути главе, „Већ ходите, да ми побјегнемо."
Ал' говори Милош од Поцерја:
„Побратиме, Краљевићу Марко!
„Данас мисле и говоре људи,
„Да три боља не има јунака
„Од нас ове три Српске војводе;
Боље нам је сва три погинути,
„Нег срамотно данас побјегнути.”
Кад то зачу Краљевићу Марко,
Он им онда другу проговара:
„Чујете ли, до два побратима!
„А ви ход’те, да их дијелимо :
„Ил’волите на сама Богдана,
„Ил' његових дванаест војвода ?"
Вели њему и Милош и Реља:
„Ми волимо на сама Богдана.”
То је Марко једва дочекао.
У то доба и Богдан допаде.
Трже Марко тешку топузину,
Пак поћера дванаест војвода;
Док с окрену неколика пута,
Свих дванаест од коња растави
И бијеле савеза им руке,
Поћера их око винограда;
Ал ето ти Љутице Богдана,
Бе он гони Рељу и Милоша,
Обојици савезао руке.
Кад то виђе Краљевићу Марко,
Препаде се, како никад није,
Пак ста гледат, куд ће побјегнути,
Али њему одмах на ум паде,
Бе су с' један другом завјерили :
Бе се један у невољи нађе,
Да му други у помоћи буде;
Пак потеже дизгене Шарину,
Самур-калнак на чело намаче,
Те састави самур и обрве,
А потеже сабљу оковану,
На Богдана погледа попреко.
Стаде Богдан украј винограда,
Кад сагледа црне очи Марку,
И какав је на очима Марко,
Под Богданом ноге обумреше.
Гледа Марко Љутицу Богдана,
Богдан гледа Краљевића Марка,
А не смије један на другога;
Доцкан рече Љутица Богдане:
Ходи, Марко, да се помиримо:
„Пусти мене дванаест војвода,
„Да ти пустим Рељу и Милоша."
То је Марко једва дочекао,
Пусти њему дванаест војвода,
Богдан пусти Рељу и Милоша.
Скиде Марко мјешину са Шарца,
Пак сједоше пити рујно вино,
Мезете га грозним виноградом;
А када се вина накитише,
Устадоше три војводе Српске,
Добријех се коња доватише ;
Рече Марко Љутици Богдану:
„С Богом остај, Љутица Богдане !
„Да с' у здрављу опет састанемо
„И црвена вина напијемо!"
Вели њему Љутица Богдане:
С Богом пошо, Краљевићу Марко! „Већ те моје очи не виђеле! „Како си ме данас препануо, „Никада те пожељети не ћу.” Оде Марко уз кршно приморје, Оста Богдан украј винограда.
Сестра Леке кайешана.
Од како је свијет постануо,
Није веће чудо настануло,
Ни настало, ни се ђегођ чуло,
Што казују чудо у Призрену,
У некаква Леке капетана:
Кажу чудо Росанду ђевојку.
Ја каква је, јада не допала!
Што је земље на четири стране,
Бутун земље Турске и каурске,
Да јој друге у сву земљу није
Ни бијеле буле ни влахиње,
Нити има танане Латинке;
Кој видио вилу на планини,
Ни вила јој, брате, друга није.
Ђевојка је у кавезу расла,
Кажу, расла петнаест година,
Ни виђела сунца ни мјесеца,
Данас чудо оде по свијету.
Оде хабер од уста до уста,
Док се зачу у Прилипа града,
Зачу јунак Краљевићу Марко.
То је Марку врло мило било,
Њу ми фале, а њега не куде,
Мисли Марко, била би му љуба,
А Лека је красан пријатељу,
Имао би с киме пити вино
И господску ријеч проговорит.
Зове Марко сестру и призивље:
„Ну похитај, сестро, на чардаке,
„Те отвори сандук на чардаку,
„Извади ми господско ођело,
„Што сам, сестро, био припремио,
„Кад с оженим, ја да се обучем;
„Мислим, сестро, данас полазити
„У Призрена под Шару планину,
„Да испросим у Леке ђевојку;
„Кад испросим, сестро, и доведем,
"И тебе ћу онда удомити."
Брже сестра трчи на чардаке,
Отвори му сандук на чардаку,
Разложи му господске хаљиње.
Кад с обуче Краљевићу Марко,
Удри чоху и удри кадифу,
И на главу калпак и челенку,
И на ноге ковче и чакшире,
Сваки чифти од дуката жута,
И опаса сабљу димискију,
Златне ките бију по земљици,
У злато је сабља обливена,
У острицу остра и угодна;
А слуге му коња изведоше,
|