На Сеновца и пак Ораховца,
Метохију равну пријеђоше,
Фатише се поља Призренскога
Испод Шаре високе планине.
Подалеко у пољу бијаху,
А виђе их Лека капетане,
Пак довати дурбин од биљура,
Да погледне, ко је и откуд је,
Ели види Лека капетане
Ваљаане 33) коње и јунаке;
Како дурбин на око турио,
Позна Лека три Српске војводе,
Позна Лека, за чудо му било,
И мало се Лека препануо
Викну Лека из бијела грла,
Викну Лека и призивље слуге:
„Слуге моје!" отвор’те капију,
„Слуге моје! пољу похитајте,
„Иду к мене три Српске војводе,
„Ништа не знам, шта је и како је,
Ништа не знам, јел' нам земља мирна.
Брже слуге отвориш капију,
Подалеко пољу излазище,
Поклонише с' до земљице црне,
Ал' војводе слуге не гледају,
У капију коње угонише,
Тада слуге њима допадоше,
33) У ваљаане (мјесто ваљане) једно је а уметнуто да се испуни стих као у књизи І. у пјесмис 699 на
Витезове коње прифатише;
А ишета Лека капетане,
У авлији три војводе срете,
Руке шире, те сʼ у лица љубе,
За јуначко питају се здравље,
За биле се руке уватише,
Иду, брате, на танке чардаке.
Кад дођоше врху на чардаке,
Кудгођ Марко земљу проходио,
Ни чему се није зачудио,
Ни се Марко од шта застидио,
Тус’зачуди Марко и застиђе,
Кад у Леке сагледа чардаке
И Лекину виђе госпоштину.
Од шта бјеше на чардак простирка?
Бјеше чоха чардаку до врата,
А по чоси лијепа кадифа.
Но каки су у Леке душеци!
Каки ли су под главу јастуци!
Све од суха злата исплетени.
По чардаку млоги чивилуци,
Бе се вјеша господско оруже,
Чивилуци од бијела сребра;
Што бијаху на чардак столови,
Столови су од бијела сребра,
А јабуке од сухога злата.
На чардаку на лијеву страну
Ту бијаше совра постављена,
Низа совру вино наточено,
У злаћене купе напуњено,
Уврх совре једна купа сједи,
Купа бере девет литар вина,
Ал' је купа од сухога злата,
То је купа Леке капетана;
Томе се је Марко зачудио.
Позивље их Лека капетане,
Уврх совре мјесто начинио,
Војводе је једва дочекао.
Онда хитре допадоше слуге,
Те са совре купе подигоше,
У руке их даше војводама,
А најпрвом господару своме,
Господару Леки капетану.
Доста бјеше вина издобила
И у совру сваке госпоштине
И од млого руку ђаконије.
Пише вино па и зачамаше
Од неђеље опет до неђеље.
Марко често оком погледује,
Погледује оба побратима,
А који ће Леки поменути,
Проговоритʼ ријеч за ђевојку;
Како Марко у њих погледује,
Он преда се у земљицу црну:
Није ласно Леки поменути,
Онакоме главноме јунаку!
Кад се Марко виђе на невољи,
За невољу ријеч проговори:
„Поглавице, Леко капетане!
„Ми сиђесмо и ми писмо вино,
„О свачему, Леко, бесједисмо,
„Све те гледам, све те ослушкујем, 290
А кад ћеш ме, Леко, приупитат’,
,Што смо даљну земљу проходили И ми наше коње уморили,
А ти, Леко, не шће да упиташ."
Удари се јунак на јунака,
Удари се памет на памецу,
Те му Лека чудно одговара:
„О војводо, Краљевићу Марко !
„Како бих те, брате, упитао,
„Кад си, Марко, давно иштетио,
„Што почешће к мене не идете,
„Да с' за лако здравље упитамо
И ми рујна вина напојимо,
„И видимо, јел' нам земља мирна ?
„Ви сте к мене, ја ћу сјутра к вама. *
С ријечима дочекао Марка,
За дуго му Марко не мучао,
Но му другу Марко проговара:
"Све је тако, Леко капетане!
"Ал ти другу хоћу бесједити,
„Бесједити, а доста је стидно:
„Нама тешки гласи досадише
У тебе чудо казујући,
„Чудно чудо, поноситу Росу,
„Што је земље на четири стране,
„Бутун Босне и Уруменлије,
„Што је Шама и што је Мисира, „Аһолије и Анадолије,
„И влашкијех седам краљевина, „Да јој друге у сву земљу није; „А њу фале, а и нас не куде;
, Ми смо дошли, Леко капетане,
„Да у тебе просимо ђевојку.
„Сва тројица јесмо побратими,
Сва тројица јутрос нежењени; „Подај сестру за кога ти драго, „Бирај зета, кога тебе драго: „Један да је хитар ђувеглија, „А двојица до су два ђевера, „С тобом да смо главни пријатељи." 330 Плану Лека, па се намрдио: „Прођи ме се, војевода Марко! „Немој прстен вадит' на ђевојку, Ни вадити просачку буклију: Што сам јунак у Бога желио, „То сам данас једва дочекао, „Да ја стечем таке пријатеље; „Ал да тебе једну муку кажем: „Што си чуо, ти војвода Марко, „Да љепоте не има ђевојци,
„Истина је баш што људи кажу;
„Ал' је сестра моја самовољна,
„Не боји се ни кога до Бога,
„А за брата ни хабера нема :
„Седамдесет и четири просца
„Што су сестри дослен доходила,
Сваком сестра находи махану,
„Код просаца брата застидила;
„Не смијем ти прстен приватити
„Ни попити просачку буклију,
„Ако сестра сјутра не шће поћи,
„Како ћу ти онда одговорит' ?"
|