„Опреми га, како г' Вуча спрема,

„Да поиграм преко Њемадије;

280

И

у њима дванаест вранаца, „Што их преже Вуча џенерале, „Када иде од Беча һесару,

„Да м3 однесу старога Топлицу;

285

„Дај ми рухо Вуче џенерала,

Што га носи о васкрсенију,

„Да обучем мојега Топлицу
Све му даде џенераловица,
И свакоме хиљаду дуката,
Што ће пити вино до Прилипа,
Па одоше бијелу Прилипу.
Лијепо их дочекао Марко.
Пусти Марко Вучу џенерала,
И његова сина Велимира,

И
Даде му млоге пратиоце
До његова града Варадина.
А војводе дијелише благо,
Па се рујна накитише вина,
И у б'јело изљубише лице,
Сваки Марка у бијелу руку,
Па одоше сваки своме двору.

43.

Царица Милица и змај од
Јастреица.

Вала Богу, вала јединоме!
Цар Лазаре сједе за вечеру,

290

295

300

Покрај њега царица Милица;
Милица је сјетна невесела,
У образу блједа и потмула;
А пита је славан цар Лазаре:
О-Милице, о моја царице!

99

„Што те питам, право да ми кажеш: Што си тако сјетна невесела,

„У образу блједа и потмула?

„Шта т' је мало у двору нашему ?" Вели њему царица Милица:

„Цар-Лазаре, Српска круно златна! „Кад ме питаш, право ћу ти казат: Свашта доста у двору нашему, Него има годиница дана

99

„Како је се змаје навадио,
„Навадио змаје од Јастрепца,
Те долази на бијелу кулу,

99

„Те ме љуби на бијелој кули." Кад то чуо славан цар Лазаре, Он говори царици Милици:

99

Чу ли мене, царице Милице! „Када буде вече по вечери, „Те отидеш на бијелу кулу, „А дође ти змаје од Јастрепца, „Упитајде змаја од Јастрепца, „Боји ли се још кога до Бога, „И на земљи какога јунака.” Мало време за тим постајало, Оде царе на танке чардаке, А царица на високу кулу. Мало било, за дуго не било,

Засија се Јастребац планина
А полеће змаје од Јастрепца
Од Змајевца од воде студене,
Те се прими уз Крушево равно
А долеће на бијеле куле,
Те он паде на меке душеке,
Збаци змаје рухо огњевито,
Па с царицом меже на јастуке.
Онда вели царица Милица:

9,

О Бога ти, змаје од Јастрепца! „Кад долазиш на бијелу кулу, „Те ти са мном лежиш у душеку, „Бојиш ли се још кога до Бога, „Ја на земљи какога јунака?" Али вели змаје од Јастрепца: „Муч' Милице, муком замукнула! Томе те је Лазо научио.”

99

Милица се змају кунијаше:

35

40

45

50

„Није, змаје, живота ми мога!

„Већ те видим да си добар јунак."

А кад чуо змаје од Јастрепца,

Превари се, уједе га гуја,
Па царици оде говорити:

,0 Милице, о моја царице!

„Кад ме питаш, да ти право кажем:

99

99

Што је земље на четири стране,

„Не бојим се никога до Бога

Ни на земљи какога јунака,

„До што кажу Сријем земљу равну „И у њему село Купиново,

А у селу Змај-Деспота Вука,

55

60

99

„Њега с' бојим на земљи јунака ;
„Јер ја Вука одавно познајем:
„Кад смо били ђеца у лудости,
„У Јастрепцу високој планини,
„Те кад би се игре поиграли,
,,Свагда би ме надиграо Вуче;
„Њега с бојим на земљи јунака."
То ти змаје у ријечи бјеше,
А изиђе даница звијезда,
Те се крену змаје од Јастрепца
И одлеће Јастрепцу планини,

A

царица цару на чардаке, Те казује, шта јʼ од змаја чула. А кад царе саслуша Милицу, Он отиде ситну књигу писат', Те је шаље Сријем-земљи равној На кољено Змај-Деспоту Вуку: „Чујеш мене, Змај-Деспоте Вуче! „Дођи мене ка Крушевцу граду, „Те погуби змаја од Јастрепца, „Да ми змаје царицу не љуби, „А даћу ти три товара блага, „И да ћу ти Сремску бановину „У државу за живота твога." Оде књига Сријем-земљи равној, А кад дође Змај-Деспоту Вуку, Те је Вуче књигу проучио; Жао му је змаја погубити, Па се Вуче врло замислио: Ал' ће ићи, али ићи не ће;

65

:70

75

80

85

90

Све мислио, на једно смислио,

95

Те с опреми на танку чардаку,
А сиде се у подруме вранцу,
Виловита вранца посједнуо,
Ноћом оде ка Крушевцу граду,
Па не шћеде Лазаревој кули,
Веће паде у поље Крушево
У пшеницу славнога Лазара.
Туна Вуче вранца припињаше,
А пребијел шатор распињаше.
У том свану и ограну сунце,
Уранио славан цар Лазаре,
Те се шета по тананој кули,
Метну очи низ поље Крушево,
Те угледа шатор у пшеници
И под њиме Змај-Деспота Вука,
Па казује царици Милици:
„О Милице, о моја царице!
„Чудан јунак у пољу нашему

пшеници шатор разапео,
„И он сједи, пије рујно вино.”
А кад чула царица Милица,
Метну очи пољу у пшеницу,
Те познаде Змај-Деспота Вука,
Па је тихо цару говорила,
„Оно јесте Змај-Деспоте Вуче:
Онаки је змаје од Јастрепца."
Кад зачуо славан цар Лазаре,
Оправи му господску ужину
И спреми му вина рујевнога,
А зове га себе на вечеру;
Али Вуче на вечеру не ће,

99

100

105

110

115

120

125