Веће оста у пољу Крушеву,
И цару је ’вако поручио:
„Нека каже царици Милици,
Нек на кули не затвори врата,
И нек чека змаја на душеку,
А нека му за ме не казује,
„А ја знадем, кад ћу ударити
„И како ћу змаја погубити."
Слуга каза цару честитоме,
А цар госпи царици Милици.
Тако било, за дуго не било:
Данак прође, тавна ноћца дође,
Те цар оде на танке чардаке,
А царица на бијелу кулу,
Па на кули не затвори врата,
Него чека змаја од Јастрепца.
Мало било време постајало,
Засија се Јастребац планина
И полеће змаје од Јастрепца,
Право паде на бијелу кулу,
Те царици сједе у душеке,
Ал повика Змај-Деспоте Вуче:
„Ко се љуби на бијелој кули,
Нек излази из бијеле куле „Зар не види, ђе је погинуо?" Кад то чуо змаје од Јастрепца, А он рече царици Милици: „Хеј Милице, да те Бог убије! „Ти си мене издала Лазару."
То изрече, из куле утече,
Па не бјежи Јастрепцу планини,
Већ побјеже небу под облаке,
А ћера га Змај-Деспоте Вуче,
На високо њега сустигао,
Удари га тешком топузином,
Те му преби у рамену крила,
Змаје паде у зелену траву,
Па запишта, као змија љута:
Вако било свакоме јунаку,
„Који свашта љуби својој каже!”
А долеће Змај-Деспоте Вуче,
Те он змају одсијече главу,
Однесе је цару на чардаке,
Баци му је на свил’ну сеџаду.
А кад Лазо сагледао главу,
Од стра' њега увати грозница,
Па он спреми Змај-Деспоту Вуку,
Спреми њему три товара блага,
И спреми му сићана вермана
А за ону Сремску бановину
У државу Змај-Деспоту Вуку
Докле тече сунца и мјесеца
И његова ђела и кољена;
Па је Лазо говорио Вуку:
„Ето сине, Змај-Деспоте Вуче,
Ето тебе неколико блага;
„Ако тебе понестане блага,
"А ти дођи поочиму твоме,
Биће блага колико ти драго.” И по том су време живовали И свој своме био на невољи,
Те с' спомиње јунак по јунаштву,
Као добар данак у години.
Бановић Страхиња.
Нетко бјеше Страхинићу бане,
Бјеше бане у маленој Бањској,
У маленој Бањској крај Косова,
Да такога не има сокола.
Једно јутро бане подранио,
Зове слуге и к себе призивље:
„Слуге моје! хитро похитајте,
„Седлајте ми од мегдана ђога,
Окитите, што љепше можете
,,Опашите, што тврђе можете;
„Јел ја, ђецо, мислим путовати:
„Хоћу Бањску оставити града,
„Мислим ђога коња уморити
"И у гости, ђецо, одлазити,
„У тазбину у била Крушевца,
„К милу тасту старцу Југ-Богдану,
Ка шурева девет Југовића;
Тазбина ме та жељкује моја."
Господара слуге послушаше,
Те сокола ђога оседлаше,
Опреми се Страхинићу бане,
Удри на се дибу и кадифу,
Поноситу чоху сајалију,
Што од воде чоха црвенија,
А од сунца чоха руменија;
Окити се један Српски соко,
Па посједе ђога од мегдана,
Омах пође, у тазбину дође,
У тазбину у била Крушевца,
Бе од скоро царство постануло,
А виђе га старац Југ Богдане,
И виђе га девет милих шура,
Соколова девет Југовића,
Мила зета једва дочекаше,
У наруче зета загрлише,
Вјерне слуге коња прифатише,
Зета воде на френђију кулу,
Код готове совре засједоше,
Те господску ријеч бесјеђају;
Навалише слуге и слушкиње,
Неко двори, неко вино служи.
Што бијаше ришћанске господе,
Посједаше, те пијаху вино:
Уврх совре стари Југ Богдане,
С десне стране уза рамо своје
Сједе зета Страхинића бана,
И ту сједе девет Југовића,
Низа совру остала господа;
Кол' је млађи, двори господаре.
Но бијаше то девет шурњаја,
Но шурњаје дворе упоредо,
Дворе свекра силна Југ-Богдана,
И двораху своје господаре,
А највише зета поносита;
А слуга им једна вино служи,
Служи вино једном купом златном,
Златна купа девет бере дитар’;
Ја да видиш друге ђаконије,
Баконије, млоге госпоштине!
Како, брате, ђе је царевина.
Поноси се бане у тазбини.
Госпоштине што је у Крушевцу, Досадише јутром и вечером Молећи се силну Југ-Богдану: „Господару, силан Југ-Богдане! „Љубимо ти свиленога скута „И десницу твоју билу руку, „Ну потруди чудо и госпоство, И поведи мила зета твога, „Ну доведи Страхинића бана „У дворове и у куће наше, Ꭹ „Да ми неку пошту учинимо." Сваком Јуже хатар навршује. Доке тако изредили били, Дуго било и вријеме прође, И задуго бане зачамао; Но да видиш јада изненада! Једно јутро, кад огрија сунце, Мезил стиже и бијела књига Баш од Бањске од малена града, Од његове остарјеле мајке, Бану књига на кољено паде,
Кад разгледа и проучи књигу,
Ал му књига доста грдно каже,
|