Женску страну ласно преварити:
Лако скочи, каʼ да се помами,
Она нађе један комат сабље,
Зави комат у везени јаглук,
Да јој билу руку не обрани,
Па облеће и отуд и отуд,
Чува главу Турчин - Влах -Алије,
ошину господара свога,
Господара Страхинића бана,
Поврх главе по чекрк-челенци
И по њег’ву бијелу кауку,
Пресјече му златали челенку,
И пресјече бијела каука,
Мало рани главу на јунаку,
Поли крвца низ јуначко лице,
Шћаше залит очи обадвије.
Препаде се Страхинићу бане,
Бе погибе лудо и безумно,
А нешто се бане домислио,
Викну бане из бијела грла
Некакога хрта Карамана,
Што је хрче на лов научио,
Викну бане и опет привикну,
Скочи хрче и одмах дотрча,
А Турчину очи испадоше,
Колико му нешто жао бјеше,
Те он гледа, што се чини шњоме;
Али бану друга снага дође,
Друга снага и срце јуначко,
Те оману тамо и овамо,
Док Турчина с ногу укинуо.
Он не тражи ништа од оружа,
Но му грлом бане запињаше,
А под грло зубом доваташе,
Закла њега како вуче јагње;
Скочи бане, па из грла викну,
Те набрекну оног хрта жута,
Доке своју курталиса љубу.
Запе љуба бјежат низ планину,
Она шћаше бјежат у Турака,
Не даде јој Страхинићу бане,
За десну је руку ухитио,
Приведе је к пуљату ђогату,
Па се ђогу фати на рамена,
Тури љубу за се на ђогина,
Па побјеже бане упријеко,
Упријеко, али попријеко,
Отклони се од те силе Турске,
Те долази у равна Крушевца,
У Крушевац, у тазбину своју.
Виђе њега старац Југ Богдане,
А срете га девет милих шура,
Руке шире, у лица се љубе,
За лако се упиташе здравље.
А кад виђе стари Југ Богдане
Обрањена зета и челенку,
Просу сузе низ господско лице:
„Весела ти наша царевина!
„Међер има у цара Турака,
„Међер има силнијех јунака,
„Који зета обранише мога,
„Кога данас у далеко нема.
Шуреви се њему препадоше.
Проговара Страхинићу бане:
„Немој ми се, тасте, раскарити,
„Ни ви, моје шуре, препанути;
„У цара се не нађе јунака,
„Да дохака мене и обрани;
„Да ви кажем, ко ме обранио,
„Од кога сам ране допануо:
„Кад дијелих мегдан са Турчином, „О мој тасте, стари Југ-Богдане!
„Љуба моја, мила шћера твоја,
„Не шће мене, поможе Турчину."
Плану Јуже, како огањ живи,
Викну Јуже ђеце деветоро:
„Повадите ноже деветоре,
„На комате кују искидајте."
Силна ђеца баба послушаше,
Те на своју сестру кидисаше,
Ал' је не да Страхинићу бане,
Шуревима ријеч говораше :
„Шуре моје, девет Југовића!
„Што се, браћо, данас обрукасте?
На кога сте ноже потргнули?
„Кад сте, браћо, ви таки јунаци,
„Камо ножи, камо ваше сабље,
Те не бисте са мном на Косову,
„Да чините с Турцима јунаштво,
„Десите се мене у невољи ?
Не дам вашу сестру похарчити,
Без вас бих је могао стопити,
„Ал’ћу стопитʼ сву тазбину моју,
„Немам с киме ладно пити вино;
„Но сам љуби мојој поклонио.”
Помало је такијех јунака,
Каʼ што бјеше Страхинићу бане.
Цар Лазар и царица Милица.
(о боју Косовском).
Цар Лазаре сједе за вечеру,
Покрај њега царица Милица;
Вели њему царица Милица:
„Цар-Лазаре, Српска круно златна!
Ти полазиш сјутра у Косово,
„С собом водиш слуге и војводе,
„А код двора ни ког’не остављаш,
„Царе Лазо! од мушкијех глава 41)
44) Ја се не могу начудити, како је Г. М. Свешић (у Љетопису за 1830 годину Ч. друга страна 59) овдје могао разумјети, да је Лазар цар (или кнез) од мушкијех глава! Ово значи : од мушкијех глава
„Да ти може књигу однијети
„У Косово и натраг вратити ;
„Одводиш ми девет миле браће,
„Девет браће, девет Југовића:
Остави ми брата бар једнога, „Једног брата сестри од заклетве." Њој говори Српски кнез Лазаре: „Госпо моја, царице Милице! ,Кога би ти брата највољела „Да т оставим у бијелу двору?" „Остави ми Бошка Југовића." Тада рече Српски кнез Лазаре: „Госпо моја, царице Милице! „Када сјутра бијел дан осване, „Дан осване и огране сунце, И врата се отворе на граду, „Ти ишетај граду на капију, „Туд ће поћи војска на алаје:
, Све коњици под бојним копљима,
„Пред њима је Бошко Југовићу,
„И он носи крсташа барјака;
„Кажи њему од мене благосов,
,,Нек да барјак, коме њему драго,
„Па нек с тобом код двора остане."
Кад у јутру јутро освануло
И градска се отворише врата,
Тадʼишета царица Милица,
Она стаде граду код капије,
никога не остављаш код двора (а за женскиње није,
|