Те виђео, што му побро пише,
Он се скочи на ноге лагане,
Опреми се на бијелој кули,
И припаса сабљу оковану,
И пригрну ћурак од курјака,
Па се скиде у арове доње,
Те опреми Шарца дебелога:
Покри њега суром међедином,
А заузда ђемом од челика,
Објеси му тешку топузину,
И гадаре с обадвије стране;
Па се Шарцу на рамена баци,
А упрти копље убојито,
Оде право низ Косово равно,
Од Пазара ломним Влахом Старим,
Па се спусти Ваљевској нахији,
Оде право преко Мачве равне
Докле дође шеру Дмитровици,
Туна Марко Саву пребродио,
Оде право преко Срема равна,
А кад дође ка Карловцу граду,
Оде Марко низ нову чаршију
Докле дође двору Вилипову,
Угна Шарца у мермер-авлију,
Па га догна пред бијеле дворе,
Ал Вилипа дома не бијаше,
Већ отиш’о у лов у планину,
Но му стоји љуба Анђелија,
А око ње четири дворкиње,
Те јој држе скуте и рукаве.
Када дође Краљевићу Марко,

40

45

50

55

60

65

Он јој Божју помоћ називао:
„Божја ломоћ, моја снахо мила!
„Јел код двора Вилип побратиме ?"
А вели му љуба Вилипова :

„Ид отале, гола дервишино!

70

„С такијем се Вилип не братими." 75 Кад то чуо Краљевићу Марко,

Дари је дланом по образу, На руци му бурма позлаћена, Начини јој рану на образу И три здрава помјери јој зуба, Па јој скиде три низа дуката, Те их баци у свил'не џепове, Па говори љуби Вилиповој: „Поздрави ми Вилип-Маџарина „Када дође озго из планине, „Нека дође у нову механу, ,,Да се рујна накитимо вина, „Ни за моје ни његово благо, „Већ за твога злаћена ђердана,” Па окрену помамна Шарина, Оде право у нову механу; Одја Шарца, свеза пред механу, А он сједе пити рујно вино. Мало било, за дуго не било, Дође Вилип двору бијеломе, А срете га љуба Анђелија, Рони сузе низ бијело лице, Држи крвав јаглук у рукама, А пита је Вилип Маџарине: „Што је тебе, моја вјерна љубо?

„Те прољеваш сузе од очију,
„Држиш крвав јаглук у рукама ?"
Оде њему љуба говорити:
„Господару, Вилип-Маџарине!
„Ти кад оде у лов у планину,
„А ја стајах пред бијелом кулом,
„Враг донесе једну дервишину
„На њему је ћурак од курјака,
„Па по ћурку сабљу припасао,
„Упртио копље на рамена,
„Па он јаше коња шаренога,
„Па га догна пред бијелу кулу,
„Мене Божју помоћ називао:

99 99

„„Божја помоћ, моја снахо мила!
„„Јели дома Вилип побратиме?""
„А ја њему Бога не приватих,
„Но овако њему проговорих:
„„Ид’отале, гола дервишино!

,,,,С такијем се Вилип не братими.""

„А он догна коња шаренога,

Дари ме дланом по образу, ,,На руци му бурма позлаћена, „Нагрди ми пребијело лице „А помјери до три здрава зуба; „Скиде с мене три низа дуката, „Па отиде у нову механу, "А тебе је 'вако поздравно: „Да отидеш у нову механу, ,,Да се рујна напојите вина, „Ни за твоје, ни његово благо, „Већ за мога злаћена ђердана."

105

110

115

120

125

130

Кад то зачу Вилип Маџарине,

А он рече љуби Анђелији:

„Муч', не плачи, моја вјерна љубо!

135

„Сад ће њега Вилип уватити,
„Довешћу га двору бијеломе,
„Нек ти нија у бешици сина."
Па окрену суру бедевију,
Оде право низ нову чаршију
Доке дође пред нову механу,
Али Шарац везан пред вратима
Вилип нагна суру бедевију,
Да уиђе у нову механу,

Али не да Шарац од мејдана,
Већ кобилу бије по ребрима;
Наљути се Вилип Маџарине,
Па потрже перна буздована,
Оде бити пред механом Шарца ;
Ал' пропишта Шарац пред механом:
„Авај мене до Бога милога!

140

145

150

„Ђе погибох јутрос пред механом „Од силнога Вилип-Маџарина „А код мога славна господара !" Но му рече из механе, Марко: „Пропушти га у механу, Шарче!" 155 Кад је Шарац саслушао Марка, Пропусти га у нову механу. А кад Вилип уђе у механу, А он Марку Бога не назива Веће трже тешку топузину, Па удари Краљевића Марка, Удари га у плећи јуначке,

160

170

Али Марко ни хабера нема, Веће вели Вилип-Маџарину: „Сједи с миром, Маџарско копиле! 165 „Не буди ми по кожуху буха, „Већ одјаши, да пијемо вино, „Па још има дана за мејдана." Ал' то Вилип не слушаше Марка, Већ га удри у десницу руку, Те му разби чашу позлаћену А просу му црвенику вино. Кад то виђе Краљевићу Марко, А он скочи од земље на ноге, На Маџара јуриш учинио, Његову му сабљу уграбио, Те га њоме Марко ударио,

Ꭹ

Дари га по десну рамену,
Раздвоји га на седлу бојноме,
Па кроз њега Марко доватио
На вратима мермера камена,
И њега је пола пресекао,
Па је оштру сабљу загледао,
На говори Краљевићу Марко:
Мили Боже, чуда великога!
„Добра гвожђа у лоша јунака !"
Њоме ману, одсјече му главу,
Па је Шарцу баци у зобницу,
Оде право двору Вилипову,
Те му оби бијелу ризницу,
Из ње Марко повадио благо,
Па отиде друмом пјевајући,

175

180

185

190