„А ово му остануло пусто!""
„А што ћеш ме женит' другом љубом,
Кад је моја љуба у животу?.
„Већ дај мене триста јаничара, „Покуј њима криве косијере, „И дај њима лагане мотике, „Ја ћу ићи бијелу Костуру „Не би л своју повратио љубу.” Цар му даде триста јаничара, Покова им криве косијере, И даде им лагане мотике. Јаничаре сјетовао Марко: „Браћо моја, триста јаничара! „Ви идите бијелу Костуру, „Кад дођете ка Костуру граду, „Вама ће се Грци радовати: ,,Благо нама, ево нам аргата! ,,Јефтино ће радит' винограде."" Ви немојте, браћо моја драга,
Већ падните под Костуром градом, 250 „Пијте вино и бистру ракију,
„Докле и ја у Костур не дођем." Отидоше триста јаничара,
Марко оде Светој гори славној,
Причести се и исповједи се,
Јер је многу крвцу учинио;
Па обуче рухо калуђерско,
Пусти црну браду до појаса,
А на главу капу камилавку;
Па се баци Шарцу на рамена,
Оде право бијелу Костуру.
Када дође Мини од Костура,
Ал' он сједи, рујно пије вино,
А Маркова служи му га љуба;
Пита њега Мина од Костура :
„Ој Бога ти, црни калуђере !
„Откуд тебе тај шарени коњиц?”
Вели њему Краљевићу Марко:
„Ој Бога ми, Мина господару!
Ја сам био у царевој војсци
На Арапској љутој покрајини,
„Тамо бјеше једна будалина
„По имену Краљевићу Марко,
„И он тамо јесте погинуо:
„И ја њега јесам саранио
„По закону и по обичају,
„Дадоше ми коња од подушја."
Кад то зачу Мина од Костура,
Од радости на ноге скочио,
Па говори Краљевићу Марку:
„Бе аферим, црни калуђере!
Ево има девет годин' дана „Како чекам ја такове гласе: „Маркове сам похарао дворе, „Похарао, огњем попалио, „Вјерну сам му љубу заробио, „Још је за се нијесам вјенчао; "Све сам чек'о, док погине Марко, „А сад ћеш ме ти вјенчати с њоме.” Узе књигу Краљевићу Марко, Књигу узе, те Мину вјенчава,
Да са киме, већ са својом љубом!
Па сједоше рујно пити вино,
Вино пити и веселити се,
Ал' говори Мина од Костура:
„Чујеш Јело, и срце и душо!
„До сад си се Марковица звала,
„А од сад си Минина госпођа;
„Иди, душо, у ризнице доње,
„Те донеси три купе дуката,
„Да дарујем црна калуђера."
Оде Јела у ризнице доње,
Те донесе три купе дуката,
Не носи их од Минина блага,
Већ их носи од Маркова блага;
И донесе сабљу зарђалу,
Па је даје црном калуђеру:
„На ти и то, црни калуђере,
„Од подушја Краљевићу Марку."
Узе сабљу Краљевићу Марко,
Сабљу узе, па је загледује,
Па говори Мини од Костура:
„Господару, Мина од Костура!
"Јел слободно на весељу твоме
„Поиграти ситно калуђерски?”
Вели њему Мина од Костура:
„Јест слободно, црни Калуђере,
„Јест слободно, за што не би било ?"
Скочи Марко на ноге лагане,
Обрну се и два и три пута,
Сав се чардак из темеља тресе;
Па потрже сабљу зарђалу,
Ману сабљом с десна на лијево,
Те он Мини одсијече главу,
Па повика из грла бијела:
"Сад навал'те, моја аргатијо!
„Нема вама Мине од Костура.”
Навалише триста јаничара
У дворове Мине од Костура,
Бијеле му дворе похараше,
Похараше, огњем попалише;
Марко узе своју вјерну љубу
И Минино он покупи благо,
Па отиде бијелу Прилипу
Пјевајући и попјевајући.
Марко Краљевић и 12 Араиа.
Шатор пење Краљевићу Марко
На Арапској покрајини љутој,
Под шатором седе пити вино.
Јоште Марко чаше не попио,
Ал' допаде робиња девојка
Под шатора Краљевића Марка,
Стаде Марка Богом братимити:
Богом брате, Краљевићу Марко!
"Вишњим Богом и светим Јованом !
,,Опрости ме данас од Арапа,
„У троје сам допадала руке,
„Ево данас, брате, у четврте,
„Међ дванаест браће Арапчади;
„Не држе ме, к'о се држи робље,
„Већ ме бију троструком канџијом, 15 ,,Нагоне ме, да им лице љубим; „Не могу и јадна ни гледати, „А камо ли, да им лице љубим." А Марко је привати за руку, Посади је до десна колена, Огрте је коластом аздијом, А у руке даде чашу вина: „На, девојко, те се напиј вина, „Данас те је огрејало сунце,
„Кад си дошла к мене под шатора." 25 Тек девојка чашу приватила,
И приниче, да с' напије вина,
Ал' допаде дванаест Арапа
На дванаест ата Арапскије,
Сташе Марка називати курвом:
„Курво једна, Краљевићу Марко !
„Ти ли поста други цар на земљи,
„Да отимљеш робље од Арапа ?"
А смеје се Краљевићу Марко:
„Ид'т одатле, децо Арапчади!
„Да ја о вас не огрешим душе."
Ал срдити дванаест Арапа,
Сви дванаест сабље потргоше,
Те над Марком шатор оборише,
На шатору исекли конопце,
Паде шатор на сокола Марка
И на његов крсташ алај-барјак
И на Шарца коња великога.
Каде виде Краљевићу Марко
Оборена свилена шатора,
|