„А ово му остануло пусто!""
„А што ћеш ме женит' другом љубом,
Кад је моја љуба у животу?.
„Већ дај мене триста јаничара, „Покуј њима криве косијере, „И дај њима лагане мотике, „Ја ћу ићи бијелу Костуру „Не би л своју повратио љубу.” Цар му даде триста јаничара, Покова им криве косијере, И даде им лагане мотике. Јаничаре сјетовао Марко: „Браћо моја, триста јаничара! „Ви идите бијелу Костуру, „Кад дођете ка Костуру граду, „Вама ће се Грци радовати: ,,Благо нама, ево нам аргата! ,,Јефтино ће радит' винограде."" Ви немојте, браћо моја драга,
Већ падните под Костуром градом, 250 „Пијте вино и бистру ракију,
„Докле и ја у Костур не дођем." Отидоше триста јаничара,
Марко оде Светој гори славној, Причести се и исповједи се, Јер је многу крвцу учинио; Па обуче рухо калуђерско, Пусти црну браду до појаса, А на главу капу камилавку; Па се баци Шарцу на рамена,
Оде право бијелу Костуру. Када дође Мини од Костура, Ал' он сједи, рујно пије вино, А Маркова служи му га љуба; Пита њега Мина од Костура : „Ој Бога ти, црни калуђере ! „Откуд тебе тај шарени коњиц?” Вели њему Краљевићу Марко: „Ој Бога ми, Мина господару! Ја сам био у царевој војсци На Арапској љутој покрајини, „Тамо бјеше једна будалина „По имену Краљевићу Марко, „И он тамо јесте погинуо: „И ја њега јесам саранио „По закону и по обичају, „Дадоше ми коња од подушја." Кад то зачу Мина од Костура, Од радости на ноге скочио, Па говори Краљевићу Марку: „Бе аферим, црни калуђере!
Ево има девет годин' дана „Како чекам ја такове гласе: „Маркове сам похарао дворе, „Похарао, огњем попалио, „Вјерну сам му љубу заробио, „Још је за се нијесам вјенчао; "Све сам чек'о, док погине Марко, „А сад ћеш ме ти вјенчати с њоме.” Узе књигу Краљевићу Марко, Књигу узе, те Мину вјенчава,
Да са киме, већ са својом љубом! Па сједоше рујно пити вино, Вино пити и веселити се, Ал' говори Мина од Костура: „Чујеш Јело, и срце и душо! „До сад си се Марковица звала, „А од сад си Минина госпођа; „Иди, душо, у ризнице доње, „Те донеси три купе дуката, „Да дарујем црна калуђера." Оде Јела у ризнице доње, Те донесе три купе дуката, Не носи их од Минина блага, Већ их носи од Маркова блага; И донесе сабљу зарђалу,
Па је даје црном калуђеру: „На ти и то, црни калуђере,
„Од подушја Краљевићу Марку." Узе сабљу Краљевићу Марко, Сабљу узе, па је загледује, Па говори Мини од Костура: „Господару, Мина од Костура! "Јел слободно на весељу твоме „Поиграти ситно калуђерски?” Вели њему Мина од Костура: „Јест слободно, црни Калуђере, „Јест слободно, за што не би било ?" Скочи Марко на ноге лагане,
Обрну се и два и три пута, Сав се чардак из темеља тресе; Па потрже сабљу зарђалу,
Ману сабљом с десна на лијево, Те он Мини одсијече главу, Па повика из грла бијела: "Сад навал'те, моја аргатијо! „Нема вама Мине од Костура.” Навалише триста јаничара У дворове Мине од Костура, Бијеле му дворе похараше, Похараше, огњем попалише; Марко узе своју вјерну љубу И Минино он покупи благо, Па отиде бијелу Прилипу Пјевајући и попјевајући.
Марко Краљевић и 12 Араиа.
Шатор пење Краљевићу Марко На Арапској покрајини љутој, Под шатором седе пити вино. Јоште Марко чаше не попио, Ал' допаде робиња девојка Под шатора Краљевића Марка, Стаде Марка Богом братимити: Богом брате, Краљевићу Марко! "Вишњим Богом и светим Јованом ! ,,Опрости ме данас од Арапа, „У троје сам допадала руке, „Ево данас, брате, у четврте, „Међ дванаест браће Арапчади; „Не држе ме, к'о се држи робље,
„Већ ме бију троструком канџијом, 15 ,,Нагоне ме, да им лице љубим; „Не могу и јадна ни гледати, „А камо ли, да им лице љубим." А Марко је привати за руку, Посади је до десна колена, Огрте је коластом аздијом, А у руке даде чашу вина: „На, девојко, те се напиј вина, „Данас те је огрејало сунце,
„Кад си дошла к мене под шатора." 25 Тек девојка чашу приватила,
И приниче, да с' напије вина, Ал' допаде дванаест Арапа На дванаест ата Арапскије, Сташе Марка називати курвом: „Курво једна, Краљевићу Марко ! „Ти ли поста други цар на земљи, „Да отимљеш робље од Арапа ?" А смеје се Краљевићу Марко: „Ид'т одатле, децо Арапчади! „Да ја о вас не огрешим душе." Ал срдити дванаест Арапа, Сви дванаест сабље потргоше, Те над Марком шатор оборише, На шатору исекли конопце, Паде шатор на сокола Марка И на његов крсташ алај-барјак И на Шарца коња великога. Каде виде Краљевићу Марко Оборена свилена шатора,
« PreviousContinue » |